Žrtve nasilja u porodici, pre svega žene, češće se odlučuju da nasilnika prijave preko SOS telefona ili nevladinim organizacijama koje se bave zaštitom i osnaživanjem ljudskih prava nego relevantnim institucijama sistema, poput policije, tužilaštva ili Centzra za socijalni rad, jer u njih nemaju poverenja, zaključak je panel diskusije koju su danas u Leskovcu organizovale Žene za mir povodom Dana sećanja na žene žrtve nasilja.
Prema podacima Mreža Žene protiv nasilja u prošloj godini na teritoriji Jablaničkog okruga ubijene su 2 žene u porodično-partnerskom nasilju, 2 izvan porodično-partnerskog nasilja i 3 pokušaja ubistva, a samo u 2021. godini zabeležno je ukupno 20 ubistva punoletnih žena u porodično partnerskom kontekstu, od čega su u dva slučaja nasilici pored primarne žrtve ubili i druge njoj bliske osobe.
„Ovo su podaci iz zvaničnog izveštaja Autonomnog ženskog centra na osnovu medijskog izveštavanja. U Srbiji, kao i u zemljama u okruženju, nijedna državna institucija ne prikuplja, analizira ili objavljuje zvaničnu statistiku o femicidu. Svakodnevno pružanje podrške ženama koje su preživele nasilje, od kojih su neke pod velikim rizikom da budu ubijene, ženske organizacije su prve prepoznale ozbiljnost i važnost definisanja i rešavanja ovog društvenog problema. Femicid je najbrutalnija, krajnja posledica nasilja prema ženama i problem sa kojim se svi suočavaju zemlje u svetu. Procenjuje se da je svake godine nasilno ubijeno oko 60.000 žena“, upozorava Ljiljana Nešić iz ove organizacije.
Cilj diskusije, kojoj su prisustvovali socijalni radnici, ali i javni tužilac Osnovnog suda u Leskovcu Reneta Cvetanović, da se predstavi na koji način se dolazi do podataka o femicidima u Srbiji, koje su njegove dimenzije i karakteristike, kakav je odgovor državnih institucija na ovaj problem, i kako i koliko mediji utiču na njega da se zaustavi i spreči.
Kako je rečeno, vreme je da se femicid „uvede u zakonske okvire“, kako bi se preventivno delovalo da do njega i ne dođe.
„Glavni cilj je da brojimo nasilnike a ne žrtve! To se može učiniti formiranjem “Točka institucija” (takzovanom sistemu zatvorene cevi) od trenutka prijave nasilja (policiji, preko SOS telefona ili socijalnim radnicima), ulaska žrtve u Sigurnu kuću, radom relevantnih institucija (poput Centra za socijalni rad) na rešavanju problema, do moguće optužbe i suđenja nasilniku (što je posao nadležnih tužilaštva i sudova). Činjenica je da žrtva nasilja u Sigurnoj kući može boraviti duže od 15 dana, a da nakon toga uglavnom bude prepuštena samoj sebi. U potpunoj nemoći, žrtva se ponovo vraća nasilniku. U takvim slučajevima trebalo bi uključiti u njeno osnaživanje i lokalnu filijalu Nacionalne služne za zapošljavanje koja bi za žrtvu već u istom trenutku imala preporuku za posao“, čulo se na današnjem okupljanju.
Višegodišnje iskustvo Žena za mir pokazalo je da žene, bez obzira na godine i obrazovanje, materijalno stanje ili nacionalnost, žrtve muškog nasilja može biti svaka žena, a od januara ove godine do danas, udruženje Žena za mir primilo je 32 poziva, a od toga je bilo 30 žena.
„Pored direktne žrtve nasilja koje su ponižene, a neretko i žrtve fizičkog kao i seksualnog nasilja, nasilje ponižava celu zajednicu. Sve nas koji gledamo i ćutimo. To nasilje se neretko završava fatalno“, upozoreno je na današnjoj diskusiji.
Kako je zaključeno, prevencija je moćno oružje koje treba primeniti u borbi protiv svakog vida nasilja.
Dan sećanja na žene žrtve nasilja, obeležava se 18. maja, a vezuje se za isti datum 2015. godine kada je za samo tri dana sedam žena ubijeno od strane partnera ili člana porodice.
