Juče je bio dan za dobre vesti. Leoni, nemački proizvođač kablova, otvorio je novu, četvrtu fabriku u Srbiji, u kojoj je već zaposleno više od 3.700 ljudi, a planirano je da do 2023. tamo posao nađe ukupno 5.000 radnika. Još bolja vest od te je da je Leoni pristao da u svojoj fabrici u Nišu zaposli 400 do 600 ljudi koji su dobili otkaz u Šinvonu koji je zatvorio deo proizvodnje u Srbiji.Ako se ove najave na kraju i ostvare, to će zaista biti jedna velika briga manje – više od 600 ljudi koji su dobili otkaz ipak neće završiti bez posla. Ali, to je ujedno i samo jedna privremena briga manje, jer uzrok zbog kojeg je ta briga nastala, nije otklonjen.
Dakle, reči predsednika Vučića izrečene nakon što je Geoks obznanio da odlazi iz Srbije u neku zemlju sa još nižim platama od naših – da možemo očekivati još takvih slučajeva u narednom periodu – i dalje važe.
Srbija, koja je provela prethodnu deceniju i više subvencijama privlačeći investitore koji traže najmanje kvalifikovanu radnu snagu, nude najjednostavnije poslove, donose najmanje tehnoloških inovacija i koristi za razvoj lokalne privrede i svoje radnike plaćaju najslabije – danas uz pandemiju kao katalizator i inače neizbežnog, počinje da se suočava sa problemom njihove migracije u toplije krajeve, tamo gde su plate još niže, radnici i vlasti još više prinuđeni da prihvataju neevropske uslove rada, a subvencije, ako je moguće, još izdašnije, piše Danas.
Kako plate u Srbiji budu rasle, tako će i motači kablova, jeftini tekstilci i njima slični nastaviti svoj put ka istoku, ka kome se stalno kreću, seleći se iz skupljih u jeftinije zemlje proizvodnje.
To će onda dovoditi do sve više otkaza i ljudi koji će sve teže nalaziti poslove u sličnim fabrikama. Jedan Leoni, koji za sada nema nameru da ode, već mu Srbija i dalje dovoljno odgovara da namerava da se širi, ipak nije dovoljan.
Za sve otpuštene radnike Geoksa, recimo, i dalje nema rešenja, a i ako se nađe, dovlačenje investitora „za rukav“, poput parcijalnog rešenja u vidu turskog Teklasa, nije sistemski izlaz. Šta kad za nekoliko godina ode i onaj koji je sada došao?
Sistemsko rešenje je prelazak na investitore višeg ranga (i domaće i strane), čiji proizvodi imaju viši stepen prerade, veću dodatu vrednost i zahtevaju kvalifikovanije radnike, koji se ne daju tako brzo zameniti drugim mehaničkim izvršiocima u nekoj jeftinijoj zemlji.
Za to je, naravno, potrebno imati te kvalifikovanije radnike, odnosno obrazovni sistem koji će ih stvoriti, ali i sve ono što bi vlast radije da preskoči i nadomesti debelim čekom subvencije: pravna zaštita, niska korupcija, dinamičan privatni sektor, efikasna javna uprava, lak pristup finansijama za malu privredu, i tome slično.
Drugačije rečeno, za to je potrebna promena mentaliteta, prvo vlasti, a onda i građana. Ako mora, može i protestantska etika, za koju se zalaže predsednik, a jedino što ne može je ideja (istog autora) da u Srbiji deca treba da se rađaju da bi radila u fabrikama. To vreme je odavno prošlo. Pravi iskorak će doći tek kada krenemo da cenimo ono što danas metodički omalovažavamo, znanje, meritokratiju i ličnu slobodu.
