Iako se školovala za inženjera tekstilne tehnologije i po diplomiranju sebe videla kao modnog kreatora, nakon odrađenog pripravničkog staža, šansu da pokaže znanje i talenat, Leskovčanka Mila Miloševski, nikada nije dobila. Prevremeni odlazak u penziju, pružio joj je, međutim, priliku da svoj dar pretače u upotrebne umetničke predmete, pre svega, nakit.
Iako je nijednog trenutka nećete čuti da se žali, Milu život nije mazio. Završila je fakultet, a nikada nije radila posao u struci, udala se, rodila devojčicu, pa ostala udovica, pokrenula sopstveni posao sa venčanicama, ali se razbolela.
„Salon, u kome sam, bar delimično mogla da oživljavam svoje tekstilne umetničke fantazije, morala sam da zatvorim kada mi je dijanostifikovan jedan oblik multipleskleroze. Otišla sam u penziju, ali ne invalidsku, jer je komisija procenila da mogu da radim, već u porodičnu. Nisu svi oboleli od MS-a u kolicima i ne hodaju pomoću štapa, ali je to ozbiljno oboljenje, neizlečivo, i sva je sreća da se terapijom kako-tako može držati pod kontrolom. Ali, vi niste zdravi i niste sposobni za rad“, priča Mila.
Suočena sa neveselom realnošću, ali i viškom slobodnog vremena, ova hrabra žena odlučuje da se vrati nekadašnjem hobiju, koji joj je, osim zadovoljstva, tokom školovanja donosio i određenu zaradu.
„Stariji sugrađani će se setiti da je na Niškoj ulici postojala bižuterija ‘Beli’ i ja sam jednog dana odnela da ponudim ukrasne šnale za kosu, koje sam tada izrađivala, onako, za svoju dušu. Tako je počela naša sjajna saradnja, a umetnička gusenica u meni, pretvorila se u leptira. Mogla sam da puštam mašti na volju, eksperimentišem sa tehnikama, materijalima i modelima. Zaista sam uživala, a i drugima se to dopadalo. Kasnije sam radila u cvećari, što je druga vrsta umetničkog izazova, pa mi se i to dopalo. Verujem u onu tvrdnju da je, poput sportiste, koji je manje ili više talentovan za sve, a ne samo za sport koji je izabrao, i čovek, nadaren za jednu vrstu umetnosti, uglavnom dobar i u ostalim“.
Nakon učlanjenja u Udruženje osoba obolelih od multipleskleroze, nije ostala pasivna, posebno u kreativnoj radionici, osnovanoj, pre svega, u terapijske svrhe.
„Ponovo se u meni probio stari plamen, ali ovoga puta sam imala silnu želju da se oprobam u izradi nakita od bižuterije. Najpre sam pratila postojeće šeme i modele, a onda pustila da me vodi trenutno osećanje. Tek kad završim, shvatim da sam napravila komad nakita kakav bih i sama ponela. Od tada uglavnom pratim intuiciju i retko kada me je prevarila. Nakit je izrađen od staklenih i miuki perlica, a ređe i od poludragog kamenja. Ti komadići su vrlo sitni, pa iziskuju maksimalnu pažnju i koncentraciju. Napor uložen u izradu je mnogo veći nego što se može izraziti kroz cenu, i mnogo je vredniji od materijala“, ističe.
Mila se slaže sa konstatacijom da je svaki izrađeni komad nakita, ne samo ručni rad, već i unikat, jer je, bez obzira na iste vrste i boje perlica i identičnu tehniku, nemoguće napraviti istu ogrlicu, narukvicu ili aksesoar. Bez trunke arogancije i u šali, dodaje da je, pošto je, u ovoj oblasti stigla do “majstorskog pisma“, potražila nove izazove.
„Oberučke sam prihvatila učešće u projektu ‘Satkana ljubav od srebrnih niti’, u okviru kojeg je nekoliko članova udruženja završilo obuku za filigran, tehniku pomoću koje se dobija nakit izuzetne lepote. Ovaj zanat se, inače, nalazi na listi nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije. Toliko smo, uz učenje uživali, a minđuše, prsten i priveske, koje sam izradila, poklonila sam svojoj ćerki, ali se i pohvalila na društvenim mrežama svojim novostečenim znanjem. Tog momenta su počele narudžbine, jer su žene bile oduševljene lepotom ovih nežnih komada posrebrenog nakita. Nažalost, morala sam da ih razočaram, jer su, osim znanja, za filigranski zanat potrebne specijalne mašine, a ja ne mogu sebi da ih priuštim“, dodaje Mila.
Jednaku opčinjenost ovom tehnikom pokazali su i ostali članovi Udruženja, koji su završili obuku, ali ističe Mila, i njih muči isti problem.
„Jedino rešenje, obzirom da smo svi osobe sa invaliditetom, bilo bi možda osnivanje socijalnog preduzeća, kakva država, u početnoj fazi, finansijski podržava. Tako bismo mogli da nabavimo mašine i zaposlimo nekoliko ljudi iz ove kategorije. Ovo je, ipak, samo ideja, jer, na osnovu interesovanja, verujem da bi takvi proizvodi brzo našli tržište“.
Dotle će Mila, sa svojim prijateljicama iz MS udruženja, nastaviti da pravi nakit, slika i izrađuje upotrebne predmete dekupaž tehnikom.
„Ovi ‘pipavi’ i ‘srtkavi’ hobiji vas potpuno okupiraju i na ljudsku psihu deluju bolje od bilo kakvog leka za smirenje. Posle takvih druženja svi se osećamo bolje, smirenije i veselije. To je naša terapija, pa pozivam članove našeg udruženja, koji su se “začaurili“ u svojim kućama, da dođu i uključe se u rad kreativne radionice. Ono što napravimo, s vremena na vreme, uglavnom o praznicima i tokom ‘Roštiljijade’ ponudimo na prodaju, po simboličnim cenama, tek da ‘zaradimo’ za kupovinu materijala koje koristimo“, zaključuje.
Mila trenutno obavlja funkciju sekretara Udruženja, piše projekte i vodi računa o njihovoj realizaciji. Za Rešetku ekskluzivno najavljuje da je, baš predmet, nastao na pomenutim radionicama, privukao pažnju jedne firme za proizvodnju ortopedskih pomagala, pa se uskoro očekuje potpisivanje komercijalnog ugovora.
Ali, to je materijal za neku novu priču.
S.Stojiljković