Mnogo volim ovaj grad. I ljude u njemu. Jedan manje. Dragan Jović Lisica. Tiho je otišao. Onako kako je hteo. Živeo je mimo svih ljudi i družio se samo sa kim je on to želeo.
Veliki slikar mora. Među prvih dvadeset u celom svetu.
U njegovoj bašti sam čekala rezultate jednog prijemnog ispita jednog mog rođenog deteta.Jednog rođenog umetnika, koga nikada ne bih razumela da nije bilo njega.
Život vas spoji sa ljudima onda kad to treba.
Dragan Jović Lisica,sin leskovačkog zanatlije, opančara otišao je u Beograd na Akademiju. I pobedio.Gde god bi se pojavio,bivao je pobednik.Slobodan i avangardan, prepoznat samo od onih koji poštuju svoju podsvest.Onih najvećih, najslobodnijih.
Nikada nije pristajao na ucene. Ni kada je rođenu sestru spašavao iz kandži ‘podobnih“ što ju je kasnije uvelo u bolest.
Svoje životinje i svoju baštu nikada nije prepuštao slučaju.
U mojim najtežim trenutcima sam ostajala tu na tom tronošcu bez osećaja za vreme.
Dragan Jović Lisica.
Govorio je za sebe da je špijun koji poznaje sve špilje u Dalmaciji, i da se zamalo nije i oženio tamo.
Nisam znala kad je otišao.Ovo je izvinjenje njemu.
Svakako, od njega sam dobila najveći kompliment u životu.
‘Za ovuj bi se banicu i ja oženio.“
Bila je to obična pita od kupusa.
