LJIGE MI POTEKOŠE… Ovalni tanjirčiki, paradajz na koturovi, tanko isečen, rujan, kao da je sada uberen ispod neku foliju… A kao garnir preko, sitno seckan crni lukac, sve preliveno sa zejtin (e sad dal’ je dijamant il’ iskon kuj bi ga znao), miriše kafanski, prosto opija… Oko tanjirčiki četri viljuške složene proporcionalno, čist rostfrej. Salvete nigde nisam video, ali čačkalica je bilo i to pravih kineskih, složene u solar od stakla, a u solaru naravno so i gruvana papričetina (rek’o bi da je lakošnička).
OČI MI UBODE… Moja molba, odma pored tanjirčiki, malo zamašćena od zejtin jer je trenutno koristila kao podmetač, da mi lokalna uprava odobri koju hiljadarku, tek da mi se nadje za početak dok se finansijski ne opravim i počnem da izdajem novi lokalni nedeljnik.
U PRVOJ KANCELARIJI, gde sam prošao kao kroz predsoblje dekor je bio isti, ali su bile dve dame i dve viljuške, a u ovoj kancelariji gde su bile četiri viljuške, njih trojica. Za kog je onda četvrta viljuška? Niko me ne služi, a mene neka sila pritiska, da li da im se pridružim?
ULAZI LEPA PLAVUŠA, znam je… Vezala belo keceljče, tako da za tren pomislih da sam se našao u elitnom gradskom restoranu „Kozari“, koja nažalost odavno umesto na ćevapi miriše na parfemi. Pored ovalnog tanjirčeta stavlja poveću tacnu, istu onu koju smo koristili u davno izumrlim ekspres restoranima, punu precizno isečenih komada doboš torte. Viljuške nije donela. Opet mi potekoše ljige…
JEDAN POVEĆI MOMAK, uredno doteran, u sakou, koga poznajem iz košarkaških dana, pristojno me uvati ispod ruke, provede me kroz predsoblje, do podugačkog hodnika u kome je bilo oklembešeno podosta slika likova iz prošlosti, postavi me u fotelju od kože nasred hodnika i reče mi da čekam tu dok me ne pozove.
ČEKAO SAM, povremeno dremajući dok nisam zaspao. Probudila me je čistačica… Brzo sam utrčao u predsoblje i ušao u kancelariju. Nikoga nisam zatekao, sem ovalnih tanjirčića… U njima samo ostaci crnog luka i malo zejtina… I na onoj povećoj tacni pretekao komad doboš torte. Uzeh ga i pojedoh. Tek da mi opet ne teku ljige.
MIRNO IZADJOH iz kancelarije, preko predsoblja i podugačkog hodnika i napustih zgradu gradske uprave. Sutra ću opet doći. I daj Bože da sutra pretekne i malo paradajza i moče, tek da probam i ovaj specijalitet.
OSTAVITE… I parče lebac, da izmackam moču od zejtin i crni lukac. Šteta da se baci.
I MOLIM VAS… Nemoj mi više koristite molbu kao kafanski stolnjak, a ako već to i radite, potrudite se da očistite fleke!?
Napisao Mića Puzigaća, u široke narodne mase poznat kao Ratomir Nikolić
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i Twitter nalogu.
