Iako bi većina Izraelaca svom premijeru Netanjahuu, optuženom za korupciju i genocid, rado videla leđa, prema ratu u Gazi ima defanzivan stav, optužujući svet da ne razume koliko je taj narod, ustvari, ugrožen. Ovako analizu o trenutnoj situaciji u Izraelu započinje Aleksandar Rajković iz Leskovca, koji poslednje četiri godine završava doktorske studije medicine u Berševi.
Najveći protivnici politike ultra desničarskog režima Bendžamina Netanjahua su, kaže naš sugrađani, obrazovani ljudi, pre svega profesori, koji smatraju da je sila, upotrebljena u Gazi, nesrazmerna potrebama:
“ Slažu se da se, u slučaju upada terorista Hamasa, oktobra 2023. na početku rata, moralo reagovati, ali ono što se mesecima kasnije događalo, pa i danas, prema civilima u Gazi, potpuno je, kažu, neprihvatljivo i takvoj politici se mora stati na put. Oni, i ne samo oni, to javno i govore. Svakodnevno pričam sa njima i taj deo društva je vrlo nezadovoljan situacijom u državi. Drugi slojevi stanovništva, međutim, ne misle tako. Svako neslaganje sa njihovim stavom tumače kao našu zaslepljenost pogrešnim informacijama, te neshvatanjem činjenice da je izraelski narod žrtva, a ne agresor“.
Aleksandar je mišljenje prosečnog građanina mogao da čuje, bukvalno, na izvoru, i to u porodici svoje devojke-Izraelke:
“ To međusobno nerazumevanje me majviše pogađa. Mene i sve nas koji mislimo drugačije, zovu ispranim mozgovima. Treba, kažu, manje da pratim nezavisne medije. Znate, deo izraelskog društva, svoj narod smatra nebeskim, izabranim. Oni veruju da će se svet tek uveriti u opasnost od ekstremnih islamista i da su Izraelci izabrani da sačuvaju Evropu i svet od njih. Dok razgovaramo, čini se da zaboravljaju na svoju tragičnu sudbinu i Holokaust, jer podržavaju rat u kome se njihova vlada ponaša jednako strašno, ako ne i surovije od nacista. Upravo o tome su, javno i otvoreno, govorili nekadašnji šefovi državne bezbednosti i Mosada u knjizi “Čuvari vrata“.
Iako je i pre rata u Gazi, iz pravca Jemena svakodnevno ispaljivano po nekoliko raketa ka Izraelu, na šta se Aleksandar skoro navikao, sukob sa Hamasom bio je mnogo ozbiljnija pretnja po bezbednost:
“ Berševa se nalazi na svega 40 kilometara od Gaze, a teroristi su došli na 20-ak kilometara od mesta gde živim. Nije bilo prijatno, iako se ja nisam direktno osetio ugroženim. Dovoljno je da čujete sirene za vazdušnu opasnost, pa da se trgnete. Podsetilo me to na bombardovanje Srbije, koje pamtim, iako sam bio dete. Kad je sukob sa Iranom u pitanju, moram da kažem da sam za četiri godine, prvi put video strah na licima Izraelaca. Malo je, ipak, onih koji su se tada poistovetili sa stanovnicima Gaze, to jest razumeli njihovu nesreću. Većina, čini mi se, nije promenila stav.
Osim Netanjahua, protiv koga se u Izraelu vode čak tri sudska procesa zbog optužbi za korupciju i jedan u Hagu za genocid, u vladi je još mnogo visokih zvaničnika koji su optuženi za terorizam. Zato, kaže Aleksandar, imamo ovakvu politiku izraelskog režima.
U Izraelu, kome je najveći unutrašnji problem verska podela, živi nekoliko hiljada Srba.
“ Najveća migracija dogodila se posle Drugog svetskog rata, kada su Jevreji ili Srbi jevrejskog porekla masovno odselili u Izrael, a druga velika seoba je počela poslednjih par decenija, kada su naši ljudi odlazili na studije, rad ili u sportske klubove. Većina ih živi u Tel Avivu i Jerusalimu, ali koristim priliku da pohvalim srpske naše Ambasade prema našim ljudima. Konzul Aleksandar Nikolić je često kontaktirao sa mnom, obaveštavao o svim važnim događanjima, raspitivao se o mojim potrebama, nudio pomoć. Koliko znam, osim mene, Leskovčana u Izraelu nema“.
O Srbiji znaju malo, a i to malo, ističe, može da stane u jednu rečenicu: U Srbiji se stalno ratuje.
“Povlačeći paralelu između nas i sebe, uočavaju sličnosti. Nažalost, ima još patoloških podudaranja, uglavnom političkih. U drugim važnim oblastima, Izrael je daleko razvijeniji i uređeniji. Mlada država, nastala 1948. godine, smeštena u pustinji, ima zavidan standard i to, pre svega, zbog ulaganja u obrazovanje. Džaba vam plodna zemlja, vode i rudno bogatstvo, ako se oslonite samo na te potencijale. Izrael, na primer, kao i sve zemlje u tom delu sveta, kuburi sa pijaćom vodom, ali je ulagala u školovanje stručnjaka i sisteme za desalinizaciju morske vode. Na sušnom tlu, zahvaljujući pameti i tehnologiji, nikli su voćnjaci, koji rađaju cele godine. Ljudi su najveće bogatstvo, često ćete čuti u Izraelu i ja se sa tim potpuno slažem“.
Siromašnih nema ili ih bar nećete videti na ulici, jer zaposleni Izraelci svakog meseca izdvajaju 10 posto od svojih zarada za nabavku hrane, odeće i svega što je tom socijalnom sloju društva potrebno. Ljudi su najvažniji, znanje se ceni i stručnjaci u svim oblastima su poštovani i nagrađeni.
Aleksandar je zemlju uspeo da napusti par dana po izbijanju rata sa Iranom, ali se već sutra vraća. Završio je doktorske studije, a podela diploma je, zbog vanredne situacije odložena, pa je i to razlog povratka.
Obećava da će, prilikom sledećeg dolaska govoriti u našu kameru, a u međuvremenu, nakon priče o političkim prilikama u Izraelu, pripremamo priču o lepšoj strani života u toj zemlji: idealnim uslovima za studiranje, visokom standardu, uređenom sistemu i ljubavi, koju je sa nama podelio Leskovčanin Aleksandar Rajković.
S. Stojiljković
