Koliko košta radnik u Tunisu i da li zbog njiih investitori beže sa juga Srbije?

Ali ta računica više ne važi, piše Forbes Srbija.

„Fabrike se gase, hale ostaju prazne, a pogledi investitora sada su usmereni preko Sredozemnog mora — ka Tunisu, Maroku i Egiptu“, navodi.

Sa juga Srbije poslednjih meseci stižu uznemirujuće vesti. Investitori smanjuju broj radnika, a mnogi pogoni se potpuno zatvaraju. Spisak je dug: Kentaur, Leoni, Gruner, Beneton, Džonson elektrik… Reč je o klasičnim predstavnicima tekstilne i automobilske industrije — sektorima koji su donedavno bili simbol zapošljavanja u nerazvijenim područjima.

Tekstilna industrija pod pritiskom

Najnoviji primer dolazi iz Bele Palanke, gde domaća kompanija Trendteks, u vlasništvu nemačkog državljanina, gasi proizvodnju. Firma, koja zapošljava oko 130 radnika, poslovala je s gubitkom od gotovo pola miliona evra u 2024. godini.

„Problem je kriza u Evropi. Tražnja je sve manja, propadaju višegodišnji ugovori za radne uniforme, jednostavno — nemaju tržište“, kaže Milorad Vasiljević, bivši sekretar Udruženja za tekstil, kožu i obuću PKS-a.

U Vranju, radnici danskog Kentaura su doslovno saznali da više nemaju posao kada im je prošle nedelje onemogućen ulazak u fabriku. Bez posla je ostalo više od 250 radnika, a iz kompanije poručuju da su „morali brzo da reaguju na drastično povećanje minimalnih zarada“.

Minimalac u Srbiji trenutno iznosi između 53.000 i 62.000 dinara, a od januara će rasti na 59.000–68.000 dinara. Za investitore koji su došli zbog jeftine radne snage — to je signal za povlačenje.

„U Tunisu radnik košta 50 odsto manje nego u Srbiji. A tekstilnu proizvodnju nije teško preseliti“, kaže Vasiljević.

Beneton, Leoni, Gruner, Džonson – lanac odlazaka

Italijanski Beneton je još u februaru zatvorio svoj niški pogon, ostavivši 900 ljudi bez posla. Nemački Leoni je najavio gašenje fabrike u Malošištu, gde je radilo 1.900 radnika, a samo u septembru otpušteno je prvih 400.

Iz kompanije su saopštili da fabrika „radi sa značajnim gubitkom“ i da pad evropske automobilske industrije čini proizvodnju neodrživom.

Isti trend prati i Gruner iz Vlasotinca, koji je u septembru smanjio broj zaposlenih, kao i Džonson elektrik, koji je još u februaru ponudio sporazumni raskid za 16 odsto radnika — oko 350 ljudi.

Evropska autoindustrija posustaje – posledice stižu do juga Srbije

Profesor Dušan Marković sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu objašnjava da su problemi sistemski: „Evropa je izgubila konkurentnost. Pre pandemije proizvodilo se 18 miliona automobila godišnje, sada jedva 12. Naše fabrike su deo tog lanca i logično je da prvi trpe pad.“

Marković dodaje da Srbija sada postaje „preskupa lokacija“ za radno intenzivne industrije koje zapošljavaju niskokvalifikovanu radnu snagu:
„Zarade rastu, kurs je stabilan, subvencije su potrošene. Oni koji su došli iz interesa — sada odlaze. Prebacuju se u Severnu Afriku, gde radnik košta upola manje.“

Socijalna bomba na jugu

Gašenje fabrika najteže pogađa jug Srbije, gde su ovi pogoni često bili jedini izvor prihoda za stotine porodica.
„Neki ljudi su ostali u tom regionu jer su našli posao. Ako nestane i to — ostaće prazni krajevi. I to nije samo ekonomsko, već i bezbednosno pitanje“, upozorava Marković.

Za sada, alternative nema. Povremeno se jave domaći proizvođači poput Mone ili Jumka, ali to su mali kapaciteti koji ne mogu da apsorbuju talas otpuštenih radnika.

Od „investicionog buma“ do praznih hala

Samo nekoliko godina ranije, svako novo otvaranje fabrike slavilo se kao istorijski trenutak — presecanje trake, aplauzi, političke izjave. Danas, trake više ne rade, mašine se gase, a tišina u halama najbolje svedoči koliko je model „jeftine radne snage“ kratkog daha.

Jug Srbije, koji je najviše verovao u obećanje stranih investicija, sada najviše i ispašta.