Iako je u Srbiji za poslednjih devet godina izdato više od 2.000 licenci za profesionalne upravnike zgrada, gotovo trećina njih više nije u registru, a interesovanje za ovu profesiju iz godine u godinu opada. Istovremeno, iskustva građana sa profesionalnim upravnicima veoma su različita – od zadovoljstva organizacijom i održavanjem zgrada, do ozbiljnog nezadovoljstva komunikacijom i načinom rada.
Nezadovoljstvo stanara nekoliko zgrada u centru Leskovca radom profesionalnih upravnika rezultiralo je raskidom ugovora, a većina je odlučila da iste izabere iz svojih redova:
“ Oni se ponašaju kao vlasnici zgrada, a prema nama kao da smo zakupci njihovih stanova. Očigledno su loše razumeli šta je njihov posao i kakva su im ovlašćenja, a kakve obaveze. Pogledajte samo kakve automobile voze, kakve mobilne telefone koriste, kako su obučeni. I to sve za kratko vreme pošto su postali profesionalni upravnici. Dobili su dobro plaćen posao, bez mnogo muke. Više godina su trajale naše muke, a onda smo presekli i raskinuli ugovor. Najveći problem naše zgrdae, ali i većine ostalih je što niko od stanara neće da se prihvati posla profesionalnog upravnika i da ga, uz razumnu naknadu, radi onako kako treba“, govori jedan od žitelja višespratnice u centru Leskovca.
Nažalost, ovaj primer nije usamljen, a sve češći širom Srbije, zbog čega je oko trećina licenciranih stečajnih upravnika izgubila licencu za rad.
Prema podacima Privredne komore Srbije, trenutno je aktivno nešto više od 1.000 profesionalnih upravnika, dok se procenjuje da u zemlji postoji oko 50.000 stambenih zajednica. Uprkos očekivanjima da će profesionalni upravnici postati dominantan model upravljanja zgradama, većina stanara i dalje se odlučuje za upravnike iz sopstvenih redova.
U prvim godinama nakon uvođenja ove profesije interesovanje je bilo veliko. Godišnje je više od 400 kandidata prolazilo obuku i polagalo stručni ispit, ali je poslednjih godina taj broj znatno manji.
Jedan od ključnih razloga za to je, smatraju u Privrednoj komori Srbije, nedovoljno poverenje građana. Mnogi stanari navode da su imali loša iskustva sa pojedinim profesionalnim upravnicima – od slabe komunikacije i nedostupnosti, do sporog rešavanja problema u zgradama.
Građani se najčešće žale da upravnici ne odgovaraju na pozive, da se kvarovi rešavaju sporo ili da stanari nisu dovoljno uključeni u donošenje odluka. Sa druge strane, profesionalni upravnici ukazuju da su često izloženi pritiscima i očekivanjima koja prevazilaze njihove mogućnosti, posebno kada zgrade nemaju dovoljno novca za ozbiljnije popravke i investicije.
Posao profesionalnog upravnika podrazumeva organizaciju održavanja zgrade, komunikaciju sa stanarima, saradnju sa javnim preduzećima, majstorima i inspekcijama, ali i rešavanje svakodnevnih problema koji se javljaju u zajedničkom stanovanju.
Dodatni problem predstavlja činjenica da su upravnici, praktično, dostupni stanarima 24 časa dnevno, jer kvarovi, havarije ili hitne situacije mogu da se dogode u bilo koje vreme.
Naknade koje građani plaćaju za ovu uslugu uglavnom se kreću od 400 do 700 dinara po stanu, pa mnogi upravnici moraju da vode veliki broj zgrada kako bi posao bio isplativ. Procene su da je za prosečnu zaradu potrebno upravljati sa najmanje osam ili devet zgrada.
Ipak, postoje i pozitivni primeri. Pojedini profesionalni upravnici uspeli su da uvedu digitalne servise, komunikaciju preko aplikacija i Viber grupa, redovno obaveštavanje stanara i efikasnije rešavanje problema, zbog čega imaju veliko poverenje stanara.
Stručnjaci ocenjuju da će budućnost ove profesije zavisiti upravo od kvaliteta rada i odnosa prema građanima, ali i od bolje saradnje sa lokalnim samoupravama, inspekcijama i komunalnim službama.
Dok jedni smatraju da profesionalni upravnici donose red u zgrade, drugi veruju da najbolju kontrolu ipak imaju komšije koje poznaju probleme svoje stambene zajednice. Upravo zbog toga, pitanje poverenja ostaje najveći izazov ove profesije u Srbiji.
S. Stojiljković
Najbolje rešenje je bilo da postoji jedan fond i jedna organizacija vrši održavanje zgrada, na primer ako se menjaju prozori ili vrata zgrade da se postave ista za celu zgradu ili naselje. Sad imamo šarenilo tako da su tarase okrečene u različitim bojama i po izboru vlasnika a mogao je da se izbegne kič. Mnogo je primera da bi se uvidelo da rešenje profesionalnih upravnika nije dobro. Mada ima i puno vlasnika stanova koji nemaju šta da rade pa im je upravnik stalno u fokusu jer misle da ako ga plaćaju 400 – 500 dinara da mogu da mu se.u na glavu.