Da li su SNS i Vučić uopšte svesni šta se događa, pitala ga je Danica Vučenić u direktnom prenosu na N1, dok je nepregledna masa ljudi na dunavskom keju odavala poštu ljudima koje je ubila gramzivost ljudi na vlasti.
„Da su svesni“, odvratio je Pajtić, „sutra bi raspisali izbore“.
„Ali za Vučića važi da je vrlo inteligentan“, nastavila je novinarka, „da razume metodologiju delovanja… mislite li da on ne vidi ovo?“
„To što je neko inteligentan“, odgovorio je Pajtić, „ne znači da je uravnotežena ličnost. On definitivno nije uravnotežena ličnost. Vidimo mnogobrojna cepanja u samo jednom njegovom nastupu, u svakom njegovom nastupu.“
„A šta ih sprečava da vide šta se dešava“, pitala je Danica Vučenić.
„Pohlepa i vlastoljublje“, rekao je Pajtić. „Njihova priroda. Reč je o ljudima koji bez vlasti nemaju ni struku niti su nekada nešto radili mimo politike. Ti ljudi su suštinski beznačajni za društvo. Odjednom su naprosto predsednici države, ministri, nekakvi gradonačelnici. Reč je o ljudima koji su potpuno marginalni u društvu, koji zajednici nikada ništa nisu doprineli. I ti sada njega vraćaš da pije pivo ispred trafike, a ide po prestonicam širom čitavog sveta, koristi najbolje narkotike i uživa u životu koji nalikuje životu kriminalaca, a ne životu normalnog sveta.“
Portret esenesovca
Ništa se preciznije i tačnije ne može reći za esenesovca. Kao takav, esenesovac je ogledni primer onoga što je Hana Arent nazvala „banalnošću zla“.
Zlo nema lice čudovišta, nema debeli rep, rogove, crvenu kožu i trozubac u ruci. Zlo se krije u, naizgled, sasvim običnoj, čak i ispodprosečnoj osobi koja nije ostavila nikakav trag u životu, ali kada se dokopa uniforme (poput Adolfa Ajhmana, ili Maksimilijana Auea), ili uđe u Partiju (poput bilo kog esenesovca), postaje bahati nasilnik, bezobzirni pljaškaš koji ne preza ni od čega da bi održao poziciju s koje može da se bogati, a da ne bude kažnjen za svakodnevno kršenje zakona jer svojim je članstvom u Partiji ušao u kastu nedodirljivih.
Impresivno je u kojoj meri čak ni esenesovci na najvišim funkcijama u Partiji i na najvišim pozicijama u kidnapovanoj državi ne poseduju svojstva koja bi bila dostojna čak i kratkotrajnog pamćenja.
Evo, recimo, Lončar, Gašić, Glišić, Brnabić, Orlić, Selaković, pa oni likovi koji sede u skupštinskim klupama…
Apsolutno je nemoguće prepoznati ijedno svojstvo koje im ne bi bilo zajedničko, ništa, dakle, osim pohlepe, bezobzirnosti, odsustva stida, iskrene mržnje, varvarstva…
Ali ništa. Reč je o osobama koje nešto znače samo ako se kreću u gomili, čoporu, ili krdu.
Kao pojedinci oni su obezličeni, ne postoje, nema ih. Izvan grupnog mehanizma mržnje oni ne postoje jer nisu ostavili nikakav trag o sebi. Čak ni sluzav.
Oni zajednici, kako reče Pajtić, ničim nisu doprineli.
Preuzeto sa portala Vreme.
