Danas se navršava 27 godina od 12. aprila 1999. godine, kada su Nato bombarderi u Grdeličkoj klisuri granatirali međunarodni putnički voz 393, koji je saobraćao na relaciji Beograd- Solun. Život je izgubilo 15 ljudi, ranjeno više desetina, ali tačan broj žrtava nikada nije utvrđen
Pisak lokomotive preseca tišinu i ledi krv u žilama prisutnih. Kako danas, tako i na komemoracijama svih prethodnih godina. Slike granatiranog voza, ugljenisanih, raskomadanih tela, smrad gareži i jecaji putnika i danas su žive kao tog 12. aprila.
„Ne treba se bojati ljudi, nego neljudskog u njima“, uklesano je na spomeniku stradalim putnicima i mašinovođama.
A neljudsko je proradilo tog vedrog dana, kada su piloti Nato avijacije „samo izvršavali naređenja“. Jasno su videli voz, mogli da reaguju, da odustanu, ali nisu.
Zato nikada ne sme da se zaboravi da se život zaustavio za 15 ljudi, među kojima su bila deca i jedna trudnica, a za mnogo njih iz korena promenio i to zbog nečije jasne namere da ubije.
I danas je spomenik prekriven cvećem, koje su, u tišini položile brojne delegacije, od grada Leskovca i Železnica Srbije, do porodica i rodbine poginulih.
I danas, kao i pre 27 godina, bez odgovora ostaje pitanje „Zašto“?
