Ljubiteljima atletike u Leskovcu i Srbiji, dobro je poznato ime Vladimira Savanovića, nekada višestrukog državnog prvaka i rekordera, i uskoro doktora nauka sporta i fizičke kulture, ali on, ipak, ne radi u struci, niti je u prilici da mladim generacijama prenese profesionalno i takmičarsko znanje i iskustvo.
Za medalje, pehare i diplome sa brojnih domaćih i inostranih takmičenja na kojima je učestvovao, jedna prostorija ne bi bila dovoljna, jer je u svet atletike ušao sa nepunih osam godina.
„Kraljica sportova od početka je bila moj izbor, ali je trebalo vreme da se pronađem u nekoj disciplini. Po polasku u srednju školu, malo i pod uticajem trenera i nekada vrlo uspešnog atletičara, Aleksandra Rakovića, odlučujem se za brzo hodanje. Odlično me usmerio, radio sa mnom vrlo posvećeno i u treninge uložio svo svoje iskustvo. ‘Na prvu’ sam zavoleo ovu zahtevnu i izazovnu disciplinu i zaista sam ozbiljno trenirao i učio, pa su dobri rezultati počeli da se nižu“, priseća se Vlada.
Već kao pionir počeo je da ruši i postavlja rekorde u sportskom hodanju, a potencijal i talenat potvrdio i u juniorskoj i seniorskoj kategoriji. Bio je višestruki prvak države, pobednik nacionalnih kup takmičenja, trijumfovao na prestižnim atletskim mitinzima i Balkanskom šampionatu, ostvario zapažene rezultate na evropskim i svetskim juniorskim prvenstvima.
„Kažu da je skromnost vrlina, ali, kada se osvrnem na svoju karijeru, moram reći da sam ponosan. Posebno mi je važno nekoliko činjenica: 2011. sam ostvario rezultat vredan B norme za Olimpijske igre u Londonu, a vreme- 4 sata 2 minuta i 7 sekundi, za koliko sam ishodao 50 kilometara, smatra se vrhunskim rezultatom. Ipak, na najznačajniju svetsku smotru sportista, u Rio de Žaneiru, stigao sam pet godina kasnije, i to sa A normom – 3:59:11. Na olimpijskom debiju, bio sam 42. u konkurenciji 80 takmičara. To je jedinstveno iskustvo, koje bih poželeo svakom sportisti“, ističe.
Ipak, od svih uspeha i pohvala, Vladi Savanoviću najviše znače ona koja je dobio od svog rodnog grada.
„A njih je zaista bilo i na to sam najponosniji. Dva puta sam poneo titulu sportske nade Leskovca i isto toliko puta proglašavan najboljim sportistom grada. Sa zadovoljstvom sam reprezentovao svoj zavičaj, pa mi se nekako logično činilo da se, po završetku sportke karijere i okončanju studija, vratim ovde. Tako je i bilo. Danas živim u Leskovcu, tačnije Bogojevcu i žao mi je što nisam dobio šansu da radim sa mladim generacijama, jer smatram da ovaj kraj ima potencijal za razvoj atletike. Ona je, uostalom bazični sport, i trening u bilo kom drugom nadmetanju, sadrži njene elemente. Već u ranom detinjstvu počinje selekcija, a ja verujem da se, uz ozbiljan rad i stalnu podršku, koju grad pruža klubovima, od sirovih talenata mogu napraviti dobri atletičari, kakve je ovaj kraj nekada imao“.
Iako se, do sada, u rodnom gradu, okušao samo u ulozi trenera pripravnika, Savanović iza sebe ima odlične rezultate mladih ljudi sa kojima je radio. Emilija Pešić je bila državna prvakinja u kategoriji mlađih juniorki, pobednica Kup-a, treća na Balkanu i 17. na prvenstvu Evrope u hodanju na 5 kilometara. Trenirao je i reprezentativce Predraga Pešića i Dimitrija Dejkovića. Godinama je koordinator međunarodnog kampa mladih hodača u blizini Atine i kampa olimpijskih nada Srbije. Poseduje Master trenersku licencu ASS-a.
Vladimir Savanović, nažalost, ne radi u struci, već u „Aptivu“ i nije jedini, ali je šteta ne iskoristiti znanje, i pre svega, iskustvo koje ima.
Na nadležnima u lokalnoj samoupravi je da, što pre, ovu „grešku“ i isprave.
S.Stojiljković
Sa zadovoljstvom iz Odseka za putne isprave ,tebi i tvom bratu,golobradim dečacima,izdavali smo putne ispave za takmičenja širom Evrope.