Đipim ja na noge lagane, jutros rano oko devet sati. Kad, lakat. Nešto me gadno štrecnu u zadnji kraj, ko sa sekirče da me neki cepnu. Zabole me, ko ono kad vadi zub, zubaru da ne spominjujem ime, a često ga spominjujem s određeni glagol kad nagazim onaj drugi što mi ga stručno iskrši ko kolateralnu štetu.
Koje ću, nekako se polagačke dignu u polustojeći položaj, ko toranj u Picu, valjda se tako vikav onaj grad u Italiju, kude se praviv pice. Onoj pozadi vrti ko burgija kupena od braću Kinezi.
Dreknem ja, ženi, da mi donese diklofenak duo, a kako me bolelo bolje da bude desetuo. Kako bre nema crna ženo, pal na televizor rekoše da sve ima pa čak i lekovi. E, replicira mi ona, ko Jovanov Ćuti (zovev ga Ćuta, a on ne zaklapa), možda ima al nemaš recepis za njega. Kaže mi, ajde more pravac kod doktora, pa neka te špricaju.
Lako reći al teško učiniti. Kad uđo u ambulantu, ko na derbi kad Čović juri žandari. Samo fali onaj čičica s korpu za semenke i tetka što se dere “noovinee za sedenjeee!’’. A bre, da neje neki miting na onija sedvičari, pomisli si. More neje, nigde ne vidim zastavice i transparenti, a ni niški autobusi, koji dovoziv rođeni Leskovčani iz Niš.
Ipak mi nešto sumnjivo beše, vidim doktori glanc doterani, sestre sve u nove aljine i čisti mantili. Obično su bili ko „ćirimidžijimni konobari’’ što im cel jelovnik vidiš na mantil, koji je zadnji put video prašak i mašinu za pranje pre dve godine.
U taj momenat naiđe nekakva bulumenta,onako čoporativno, lelee pa toj bre preCednik lično. Na grbinu nategnuo nekakvu skalameriju, ko onaj Šizif. Pored mene š’pka jedna žena da preCednik, lično, donosi mamograf za pregledi na žene. E, to je pravi preCednik, pomisli si ja. Neje mu teško da se zametne s onolku mašinu i donese je č’k iz Beograd, ima da vredi svaki glas na budući izbori.
Dok se probijala ona horda kroz hodnik neki se razdra, „ljudi pomagajte porađa se žena“. Ona jadna čekala na pregled jutros od pola šes. PreCrednik vrlji onuj skalameriju od grbinu i izdra se na doktori, toj sve onija naši, da brzo donesev vruću vodu, lavor i peškiri, jer Srbija ne sme da stane, deca treba da se rađav, sad i odma. Da ne poveruje ćovek. Porodi on snašku, beba, živa i zdrava neje zaplakala ko druge bebe, nego se razdra „Živela Srbija!“. Čudo neviđeno.
PreCednik si nastavi tad rabotu s onu mašinu i namontira je na lice mesto, nek vidi ona Grujićka kako se to radi. Doduše mašine neje proradila, jer je neki zaluđan majstor zabravija da turi u tuj prostoriju utičnicu, al nema veze će pomogne kineski produžni. More izgleda i u montažu da je nešto zabrljano, pošto je mašina bila naopačke okrenuta, al bez brigu, će se nađe neki majstor do izbori. Taman neki dan pred nji da se preseče crvena vrpca ko u Titino vreme.
A preCednik sav hepi more više pink, mora da je to od napor, teška je to sprava, a još doneta pre roka, obeća odma i rekonstrukciju na bolnicu, mada je rekonstrucija u toku i to po drugi put za kratko vreme. Ako more, rekonstrukcije nikad nije dosta. Kako kude će bolesnici, pa doma kude bi na drugo mesto. Ionako ih u bolnicu niko i ne gleda osim onej tetke, što čiste, kad im se deru da sednu na krevet.
Vido ja da od moje izlečnje neće bude ništa, osim što mogu još da dobijem i jektiku od muku što sve ovo gledam, pa se lepo spakova i pravac kod privatnika. Ono jes da i tamo radiv onija doktori od malopre, ali kod privatnika sve cakli pa ljubazni s osmeh do uši, pa može li kafica, pa izvolte moliću lepo, pa jel vam prijalo, pa doviđenje vidimo se. Koje li im davaju da piju kad ovako promene narav, mora da je neki evrocin il takav nekakav antibiotik.
Ozdrave ti ja od ubavu reč, jedan koktel od x kubika i pedeset evra iz džep. Posle takvu terapiju neće sigurno dugačko da me boliv leđa, al džep oće još i duže.
