Godina prođe, a kao da nije

E, beše nam ona 2023 godina i jedva da joj kraj vidomo. Kazuju da svaka godina ima 365 dana a ovaj ga bogme pretera u golemu brojku. K’d se pomislim izgledala mi k’o da je imala bar triput po tol’ko. Šta se u nju sve dogodilo, u druge onej nerazvijene i zaostale zemlje, ko što su Nemačka i slično, toj bi se dogodilo najmanje bar u tri njihove godine. E, tuj je caka, mi smo već u budućnost gde je nas, našu i njihovu decu, doveo lično preCednik.

Lako nas je doveo u budućnost kad je koristio novo napravljene auto-puteve i pruge, pa s’d jurimo po nji k’o nereziti svinjčići. Vozovi jure i po tries na sat, pa od brzinu ispadav iz šine. Na auto putevi se sudarav vozila zbog vožnju u suprotan smer, jer je neki kino-azerbejdžanac, u žurbu zbog otvaranje na toj parče, zabravija da treba da se postave nekakvi znaci za obaveštavanje na zamajani, koji ne znajev kude su pošli i lutav ko guske u maglu. Koje ćeš cena na budućnost i napredak. Nesu svi za Srbiju što ne sme da stane, neki po glupavi stanu i pogledaju kude treba da se ide.

Na njinu žalost za džaba su stojali i kad su to shvatili počeše da se šetav po ulice, ko zaulavi. Šetaše se bogme podugačko al’ džabe. Osim cepene cipele i žuljevi na noge ništa ne dobiše od preCednika. On izjavi da može da gi bude kolko im volja, ali zna da ih je bilo 619, sa svem Đilasa. Lično izbrojao sve crvene tačkice po glavi šetača. Doduše neki što se šetaše po glavu su osim crvene tačke dobili i po neki pendrek, mada bi im više prijao sendvič, pa makar i s preCednikovu podrigušu što gu vikav parizer. Koje ćeš nekom majka nekom parizer.

Dok  su se ovija što ne vole budućnost za našu decu šetali, ovija što vole budućnost su otvarali stadioni, s kvalitetnu travu i UEFA standardi. Beše malko i tuj problem jer domaće bakterije i virusi nesu poštovali tija njini standardi pa su pojeli travu pre vreme. Mislim, pre onija naši igrači koji su trebali da igrav na tuj pametnu travu i da gu koristiv kako se i koristi trava. To što se deca lečiv sa SMS poruke nema nikakve veze sa stadioni, jer su pare potrošene za nji iz državni budžet, a što reče neki istorijski tip           „ država to sam ja“ tj. to je on.

Nadam se da će da bude pobrgo i on istorija, ko i taj pre njega što beše država, a da će pare da se troše za onoj što je neophodno za lečenje na bolesni, pomaganje na siromašni i za našu decu. Njihova su već odavno postala punoletna i završila na mrski Zapad. Bili bi oni u njima omiljenu majčicu Rusiju al’ deca ne voliv ladno vreme i sneg. Ionako više voliv za skijanje i grudvanje da odu u poblisku Švajcarsku il’ Austriju, a posiromašni, koji su se manje borili za njinu decu, se zadovoljiv i s Kopaonik.

Da ne zabravim, ovaj preCednik što se zove preCednik na svi Srbi, a neje baš, ispuni i jednu želju na onija što se vikav opozicija,  pa im organizova izbori. Što bi se reklo, on izabra da budu izbori. Kad to izabra, napravi si gi po svoj izbor. Kad su izbori, mora da se bira, pa on izabra i da za njega mogu  da glasav oni koji ne žive u Srbiju. Da se ne mučiv da traže svoja biračka mesta po Srbiju on im izabra da glasav u Beograd,  jer je toj centar, a i nekako je bliže na Bosnu, od Niš na primer. Tu je dokazano da se broj na stanovnici može lako uveća i bez preCednika, zbog koga su se rodila tolka silna deca.

Kako su u vreme na izbori mnogi Beograđani morali zbog slavu da si otidu u rodna mesta, njih su zamenili onija što živiv  u Beograd,  a u stvari ne živiv u Beograd jer živiv u Bosnu. Al’ tu nema problem jer najveći pravnik u Srbiji, ikada, potvrdio da svaki stanovnik, ako mu je merak, može da živi na dva mesta istovremeno. Mi Srbi postanusmo svi dvostruke ličnosti, a neki ko preCednik, Vulin i Čale su višestrukije.

Na radost svih Srba sad mogu slobodno da se voziv po celu Srbiju s pokrajine, s tablice koje izdaju na KiM, što ga svi vikav Kosovo. Ne razbiram se baš u međunarodno pravo al’ mi toj baš i ne liči na onija 6:0 i naše visoko vođstvo, protiv onog s nezgodno prezime. Izgleda da je samo njegov deo dobio naš preCednik, a i mi svi s njega. Bitno je da ništa nije potpisano i baš nas briga što će Albanci da se voziv po naši putovi s nekakve tablice koje mi ne zarezujemo.

Sve u svemu prethodna godina, nikad se ne povrnula, konačno je otišla u istoriju.

Na žalost, istorija je učiteljica života, a izgleda da smo mi Srbi teški ponavljači.

Pratite REШETKU na Facebook, Instagram, X (Twitter) i TikTok mreži. Budite uvek u toku!