Najgore vreme je došlo, a znate zašto? Zato što se nisu podelile komšije, prijatelji, rodbina. Podelila se porodica. Sada su deca na jednoj strani, a roditelji na drugoj. To u istoriji sveta mislim da nije zabeleženo.
Pripadam onim generacijama koje su preživele devedesete, dvehiljadite, inflacije, sankcije, bombardovanje, razaranje, stradanje i padanje. Svi zli oblaci koji su, mislila sam, mogli da se nadviju, desili su se u nekih desetak i neku godinu. Bili smo zbunjeni i nesiguri, ali smo imali roditelje kojima smo ipak bili deca, ne neprijatelji. I mislila sam da goreg nema, ali ima.
Sada je najgore, jer nije više pitanje podele među komšijama, već u samoj porodici.
I dok su mnoga deca rešila da daju jednu godinu zarad ideala i viđenja boljeg života, roditelji su ćutali, nisu ih pratili. Nisu ni moji mene, ali barem nisu na ulicu izašli protiv mene. (Videla sam svojim očima decu na jednoj strani „nišana“ roditelje sada na drugoj). Sada je drugačije. Deca su na ulici devet meseci, a roditelji su sedeli u kućama i primali svoje plate. Čak je i to u redu. A onda su roditelji ustali protiv blokada, ustali su protiv svoje dece! Ustale su babe protiv svoje unučadi. A oni koji nisu ćute. To je čini mi se najgore, ne brane decu, ne idu protiv njih.
Mislite da je to prirodo i normalno?
Kada iz tog nekog ugla razmišljam o ovom vremenu u kojem živimo, čini mi se da smo ipak sada na dnu.
Bojim se da može i gore, zar ne? Ima li goreg od ovog vremena?
I šta je sledeće, koliko još dna treba da upoznam?
Ako stepropustili...
