Gotovo pola veka ćutanja i trpljenja nasilja prelomilo se ovog leta u tišini jednog sela između Leskovca i Lebana. Dušanka Stamenković (68) iz Pertata, posle decenija svakodnevnog psihičkog i povremenog fizičkog nasilja, skupila je hrabrost i prijavila supruga policiji zbog pretnje ubistvom.
„Ne znam da li sam se ranije bojala, možda i nisam, možda sam bila navikla. Ali kada izgubiš sve, kada budeš sateran u zid, onda više nemaš čega da se bojiš. Možda sam zato odlučila da prijavim“, ispričala je za Rešetku ova hrabra žena.
Život u tišini i strahu
Život žena na selu, naročito onih starije dobi, retko je tema o kojoj se govori. A upravo one, najčešće nevidljive i zaboravljene, nose najteže breme. Prema podacima organizacija koje se bave pravima žena, gotovo svaka druga žena na selu iskusi neki oblik nasilja. Ali prijavi ga tek svaka stota.
„Ne prijavljuju najviše zbog sramote. Šta će reći selo… Tek drugi razlog je ekonomska nemoć ili strah“, kaže Dušanka, potvrđujući ono što stručnjaci godinama ističu – da je tišina najveći saveznik nasilnika.
Gorak ukus pravde
Iako je smogla snage da prekine ćutanje, Dušanka kaže da njen put ka pravdi nije bio lak. Najviše je pogodilo ponašanje onih od kojih je očekivala zaštitu.
„Policajci mi nisu verovali. Čak su mi se i smejali kada sam prijavila supruga“, govori sa gorčinom.
Umesto razumevanja i podrške, dočekali su je podsmeh i sumnja – što je rana jednaka onoj koju je godinama trpela kod kuće.
Glas koji se ne sme ugušiti
Priča Dušanke Stamenković nije samo lična ispovest. Ona je glas svih žena koje i dalje ćute, svih koje misle da je sramota priznati da trpe nasilje, svih koje strah drži zatvorene u sopstvenim kućama.
Njena odluka da posle skoro pet decenija progovori i prijavi nasilje pokazuje da nikada nije kasno reći „dosta“.
„Možda je trebalo ranije, možda sam zakasnila, ali znam da sam ispravno uradila“, kaže tiho, ali odlučno.
Dušankina priča je podsećanje da svako nasilje mora biti prijavljeno, da institucije moraju pokazati ljudskost i profesionalnost, i da nijedna žena ne sme ostati sama. Jer, kako ona poručuje – kada izgubiš sve, onda više nemaš čega da se bojiš.
D.Marinković
Uprkos činjenici da je Zakon o sprečavanju nasilja u porodici doneo nekakve pomake, kvalitativno se u zaštiti žena i dece od poridčnog i partnerskog nasilja, nije daleko odmaklo. Razlog je odsustvo međusobne saradnje institucija, koje čine točak poverenja žrtve u sistem.
Istoimeni projekat Rešetke ima za cilj da podstakne institucionalnu saradnju u zaštiti žena i dece od nasilja i formiranje jedinstvene baze podataka, kako žrtava, tako i nasilnika. Predvideli smo da, o svojim zaduženjima u postupku zaštite, govore predstavnici Centra za socijalni rad, policije, tužilaštva i pravosuđa, ali i da lična iskustva iznesu žrtve nasilja, odnosno aktivistkinje koje opslužuju SOS telefonsku liniju.
Ovaj video omogućio je grad Leskovac sufinansiranjem projekta “Točak poverenja”. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izržavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
Ako stepropustili...
Deluje mi da je zena je mnoge stvari precutala.
Nikad nije kasno, podrška ženi koja je imala hrabrosti da kaže dosta je.A za policiju neka ih je sramota kako se ponašaju prema žrtvama nasilja.
Ova žena zaslužuje oktobarsku nagradu!
Znas ti do moega. Sin joj je advokat i dobar decko a muz joj je super covek. Kako je postupala na tim glupim blokadama tako postupa i u svojoj kuci. Zato niko ziv ne prica sa njom u rodjenoj kuci. Prijavljuje snajku, prijavljuje muza, prijavljuje sinove, pa da nije mozda problem u njoj?
Epa Dragane i ja sam iz Pertate. Ili si iz njene familije i stistis supruga. Strahota ove zene dugo traje, ali me zbunjije dali znas sta je nasilje u porodici.
Zaslužuje, u pravu si, ali za LAGANJE 😀 Ja sam iz Pertata i odločno poznajem tu porodicu…
Aco ti si usinjen, dobro si prihvacen u Pertate, a ova zena ima sina advokata, i sina koji je gluvonem i zato je ostala da se zrtvuje. Detalje kako je vrlo davno pocelo, zbog njene dece necu objavljivati.
Takvi kreteni koji rade po prijavi, svojom neodgovornoscu dovode do toga da se ostecena oseti bespomocnom i nedaj boze digne ruku na sebe
O ovome treba sve više da se govori i da kazne za nasilnike budu što strože. Nadam se da će se više žena odvažiti na ovakav način govore o svojim iskustvima i nasilju koje nikako nisu zaslužile.