„E, ćao. Samo hoću da ti kažem da si na nekim merama. Nabavio sam onaj detektor za otkrivanje prisluškivanja, onaj džepni aparat koji detektuje sve opsege frekvencija koje koriste prisluškivači. Upravo prolazim pored tvoje kancelarije i to bije nenormalno.“
Ovo je bio kratak telefonski poziv koji mi je jučе popodne uputio jedan dugogodišnji prijatelj.
Na protivzakonito prisluškivanje telefona sam već navikao. Na praćenje po gradu od raznoraznih policijskih inspektora, takođe. Čak su mi postali i simpatični oni koji navodno sasvim slučajno sede preko puta mog stola, grickaju plastičnu kašičicu i to uglavnom kada odem na kafu isključivo sa jednom određenom koleginicom.
U startu nam je bilo malo neprijatno, sada su nam već pomalo smešni. Jednom smo čak, pre nekoliko meseci, ponudili da nam se pridruže za sto.
Sve ovo pišem javno jer drugog izbora nemam. Upravo iz razloga jer već dugo sumnjam da su nezakonito prisluškivanje odredili baš oni od kojih bih, po zakonu, trebalo da tražim zaštitu.
Podsećam i na to — a što sam već nekoliko puta javno pisao — da je moja advokatica još pre dve godine nadležnim institucijama podnela zvaničan zahtev da se dostavi odgovor po kom osnovu i pod kojim merama mi je određeno praćenje.
Odgovor nikada nismo dobili.
Ove godine, za vreme Roštiljijade, došlo je i do neprijatnog susreta između mene i načelnika Policijske uprave Leskovac, kada sam mu u lice izneo sumnje da me, po njegovom nalogu, prate i prisluškuju.
Nije negirao ni jednu jedinu reč.
Umesto toga, zahtevao je da ga nazivam gospodinom i da mu persiram.
Sve to se dogodilo pred gradonačelnikom Leskovca, koji me je vređao jer sam ih fotografisao zajedno na javnom mestu, ali i pred brojnim svedocima koji su, kako je razgovor postajao sve neprijatniji, počeli da se udaljavaju.
Poznato je široj javnosti da Rešetka već godinama unazad izveštava o sumnjama u spregu kriminala i policije, kao i o nesavesnom postupanju određenih policijskih službenika u vršenju dužnosti.
A sve je krenulo kada sam kao novinar u jednoj drugoj redakciji radio veliko istraživanje o dilovanju droge po leskovačkim ulicama, pa je načelnik Policijske uprave u Leskovcu Tomislav Ilić od moje tadašnje urednice, sa kojom je privatno jako dobar, zatražio da se izbaci ceo deo teksta koji se odnosi na svedočenje majke zavisnika od narkotika o tome da je njenom sinu drogu prodavao policijski inspektor, a meni je, kako mi je tada preneto, zapretio tužbom.
Kada sam otvorio Rešetku, došao sam do saznanja da je policijskim službenicima naređeno iz vrha leskovačke uprave da me prate.
Odgovor na podnet zahtev po kom osnovu to rade, na šta zakonski imam pravo, nikada nisam dobio.
Ali sada sve prestaje da bude smešno.
Telefonsku „dojavu“ od juče — proverićemo. Navodno je reč o daljinskom prisluškivanju.
A daljinsko prisluškivanje se može vršiti na više načina i uz različite vrste uređaja, uključujući bežično njuškanje, elektronske prisluškivače, sajber špijunažu, digitalne alate za nadzor, onlajn aplikacije za praćenje, nevidljive slušaoce.
Bežično špijuniranje podrazumeva korišćenje radio-frekvencija ili Wi-Fi veza, koje omogućavaju da se razgovori prate u određenom opsegu i prenose na daljinu.
Ovo više nije pitanje moje ili privatnosti mojih kolega koji borave većim delom dana samnom u kancelariji.
Ovo je pitanje slobode medija, prava novinara i prava svakog građanina da ne živi pod stalnim nadzorom.
Ako je normalno da novinara prate, prisluškuju i zastrašuju bez sudskog naloga, onda ovo više nije država — već sistem kontrole i ćutanja.
A ako oni koji bi trebalo da štite zakon na moja pitanja ćute, onda je moja obaveza da govorim još glasnije. Ćutanje je saučesništvo. A ja na to ne pristajem.
Banda moj Molderu banda! Samo hrabro i dostojno. Toga se najviše plaše kao i istine o njihovim nedelima koja izvire sa svih strana. Ni sami vise ne mogu da zapuse sve rupe. Pucaju polako ali sigurno, vidis da su poceli i da se tepaju izmedju sebe.