Milica, Sanja, Bojana, Dalibor, Arijeta, Naser, Osman…….imena su samo nekih od 81-og deteta, čiji život i budućnost su zaustavile Nato bombe. To je zločin za koji niko nije odgovarao.
Na dan kada je počela akcija 19 zemalja protiv tadašnje SR Jugoslavije, posprdno nazvana “Milosrdni anđeo“, još uvek su živa sećanja na 78 dana agresije.
Više od 2.500 žrtava i 6.000 ranjenih. Nato je izvršio 2.300 udara i bacio 22.000 tona projektila, među kojima 37.000 zabranjenih kasetnih bombi i onih punjenih obogaćenim uranijumom. Prema zvaničnim podacima, oštećeno je 25.000 stambenih objekata, onesposobljeno 470 kilometara puteva i 595 kilometara pruga, 14 aerodroma, 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečijih vrtića, 69 škola, 176 spomenika kulture i 44 mosta, dok je 38 razoreno.
Hroničari su zabeležili da je, tokom agresije, život izgubilo 81 dete, jer broj i imena nastradalih albanskih mališana, nisu zvanično prijavljeni.
Najmlađa žrtva je 11-tomesečna Bojana Tošović, koja je poginula pre Uskrs, prilikom bombardovanja Merdara. Dvogodišnji Marko Simić, stradao je u centru Novoga Pazara, Sanja Milenković, gimnazijalka iz Varvarina, pala je na granatiranom mostu. Bombe su prekinule mladalačke snove Gordani Nikolić i Milanu Ignjatoviću iz Vladičinog Hana.
Trogodišnja Milica Rakić, devojčica, koja je poginula u svojoj kući, prilikom bombardovanja Batajnice, postala je simbol stradanja dece u Nato agresiji.
Konvenciju o pravima deteta Ujedinjenih nacija, iz 1989. godine, jedino nije ratifikovala Amerika, ali ostalih 18 država, koje su napale SR Jugoslaviju, jesu, čime su flagrantno prekršile ovaj dokument, kojim se štite najbespomoćniji.
Ono što je ovim zločinima najbizarnije, jeste slučaj Irene Mitić, koja je stradala kod Vranja. Na ostacima bombe, kojom je usmrćena, rukom je ispisana poruka “Jako sam radostan što sam vas video i konačno vas pronašao“.
Svi ugašeni mladi životi se, u Nato statistici, vode kao “kolateralna šteta“.
Za zločine niko nije odgovarao.
S.Stojiljković
