Anastasija ima 17 godina, nekoliko evropskih titula, više od 150 medalja i svega par želja. Ova obična-neobična devojka iz Lebana je višestruki državni i šampion Starog kontinenta, krhka mlada dama sa puškom i neodoljivim osmehom
U streljaštvo je ušla kada je jedva bila veća od vazdušne puške, a ljubav prema ovom sportu, upornost i posvećenost, nasledila je od oca Saše:
“ Na samom početku, kao ni bilo koje dete od 10-ak godina, nisam umela da procenim koje oružje bi trebalo da odaberem, ali je tata nekako znao. Tako sam prvi put u ruke uzela vazdušnu pušku i ona je danas sastavni deo mene. Što se same tehnike tiče, rekla bih da je pištoljašima nešto lakše, jer nastupaju u trenerci i majici, a mi nosimo ono kruto zaštitno odelo, koje nas „drži“ u ispravnom položaju. Ipak, kada bih sada birala, opet bih se odlučila za pušku“, priča Anastasija za Rešetku.
Za 5-6 godina koliko je u ovom sportu, osvojila je preko 150 medalja na državnim i međunarodnim takmičenjima, od kojih su evropska prvenstva i Svetski kup, najznačajnija. I u ovoj godini čeka je mnogo izazova:
“ Za desetak dana počinju pripreme za Evropsku ligu mladih, u aprilu. Učestvovala sam i prošle godine i nosim vrlo pozitivne utiske sa tog takmičenja. Nakon toga se pripremam za Svetski juniorski kup u Nemačkoj, u junu, i biće to prilika da se osvoji još jedna medalja. Ovo je moja poslednja juniorska godina, prelazim u seniore i nadam se uspehu i u ovoj kategoriji“.
Mlada Lebančanka, članica SK „Gatos“ je već standardna reprezentativka, ali se sa osmehom priseća svojih prvih nastupa u dresu Srbije:
“ Trema je prvo što mi pada na pamet. Nepoznati ljudi, pritisak zbog nastupa za svoju zemlju. A onda se pojavljuju čuveni strelci čije sam nastupe mogla da pratim jedino na televiziji. Mikec, Zorana, Jasna i ostali, nijednog trenutka nisu dozvolili da mi nešto nedostaje, da se osećam usamljeno ili neprijatno. Ta neposrednost je brzo ubila moju početničku nelagodu, a oni su, uz drugare iz reprezentacije, postali moja porodica. I ranije sam slušalao tome da su strelci međusobno vrlo bliski i povezani, a danas i sama to mogu da potvrdim. Sada je na nama „starijima“ da opustimo mlade takmičare i bilo mi je zadovoljstvo što je među njima i moja južnjakinja Lena Ristić, sa kojom sam delila sobu u Burgasu“.
Anastasija se ni po čemu ne razlikuje od svojih vršnjaka i drugara u Trgovinsko-ugostiteljskoj školi, osim što je nešto povlašćenija po pitanju izostanaka, što je, zbog priprema i takmičenja, vrlo čest slučaj.
Do mature, naredne godine, moraće da odluči šta će studirati. Za sada se, kaže, još uvek dvoumi između DIF-a i Kriminalistike u Beogradu, ali je po jednoj stvari vrlo odlučna:
“ Volela bih da studiram u Beogradu, ali ostajem član Streljačkog kluba „Gatos“ i to se neće promeniti. Ja sam lokal patriota, volim svoj matični klub i želim da se odužim svima koji su ulagali i verovali u mene. Za treninge bih, u tom slučaju, mogla da koristim Centar za sport i medicinu sporta, u kome se inače reprezentacija redovno priprema za takmičenja. Nadam se da će se moji planovi, i lični i sportski ostvariti. Sada sam u Razvojnom programu Nacionalnog olimpijskog komiteta i moje je da izborim olimpijsku normu. Los Anđeles je za dve godine i volela bih da odem, ali bi bilo realno i da se nadam Olimpijadi 2028, tada bi mogla da „padne“ i jedna olimpijska medalja„.
Kada nije na trenigu, takmičenju ili u školi, Anastasija voli da crta i da se druži, iako zbog silnih obaveza, za to ima sve manje vremena.
Rodila se u Grčkoj, pa je ta država, ističe, njena druga domovina. Volela bi da živi na rodnom Kritu, pored mora. Svoju budućnost vidi kao metu sa nekoliko planova i želja.
Za talentovanog i posvećenog strelca kao što je Anastasija, pogodak u centar biće lagan posao.
S. Stojiljković
Ako stepropustili...
