Markova porodica je, kako za Kurir govori njegov otac Saša Kraljević, 17 meseci čekala da suđenje uopšte počne.
„Prošlo je sada već skoro 17 meseci, a nikakvog pomaka nije bilo. Samo su sada konačno zakazali prvo ročište, pa ćemo videti šta će da se izdešava“, rekao je Saša Kraljević.
Marko je, podsetimo, poginuo 9. aprila 2025. godine, nakon saobraćajne nesreće u Leskovcu. Prema ranije objavljenim informacijama, sumnja se da D. D., koji je upravljao „pasatom“, nije ustupio prvenstvo prolaza motociklu kojim je upravljao Marko.
Mladić je zadobio teške telesne povrede opasne po život i, uprkos naporima lekara, preminuo u Kliničkom centru u Nišu.
Okrivljeni 12 dana bio u pritvoru
Markov otac kaže da mu posebno teško pada činjenica što se D. D. nakon hapšenja u pritvoru zadržao svega 12 dana, nakon čega je pušten.
Prema objašnjenju koje je porodica dobila, razlog za ukidanje pritvora bio je to što su svi svedoci u međuvremenu ispitani, pa više nije postojao razlog za strah od uticaja na njih.
„Poslednjih desetak meseci ga nisam video, ali sam ga u početku sretao. I ono što me je najviše bolelo jeste što se smejao. Kao da nema nikakvu emociju zbog svega što se dogodilo. Nikada mi nije izjavio saučešće“, kaže Saša.
On tvrdi i da je ponašanje porodice okrivljenog nakon tragedije dodatno pogodilo njegovu porodicu.
Otac tvrdi da je okrivljeni menjao iskaz
Prema rečima Saše Kraljevića, D. D. je najpre priznao krivicu, a potom promenio iskaz i delimično priznao odgovornost.
Otac stradalog mladića tvrdi i da okrivljeni sada navodi da nije video Marka, već da je navodno primetio da je udario neki predmet.
Upravo zato Kraljević smatra da bi snimci sigurnosnih kamera mogli da budu jedan od ključnih dokaza u postupku.
„Sam sam tražio snimke“
Saša Kraljević navodi da je nakon nesreće sam krenuo u potragu za snimcima kamera koje su zabeležile udes.
„Sedam, deset, petnaest dana nakon udesa išao sam i tražio snimke sa lokalnih objekata i privatnih kuća. Bilo je četiri ili pet kamera koje su snimile udes“, rekao je on.
Kako tvrdi, snimke do kojih je uspeo da dođe predao je nadležnima.
Prema njegovim rečima, na jednom od snimaka vidi se čitav tok nesreće, uključujući trenutak udara, ali i ono što se dešavalo neposredno nakon njega.
„Vidi se ceo udes. Vidi se kako udara mog sina i kako odlazi. Posle otprilike minut vraća se pešaka do njega i stoji pored njega“, tvrdi Markov otac.
On smatra da pojedini delovi snimka dovode u pitanje i neke navode iz iskaza očevidaca i okrivljenog.
Sve ove tvrdnje porodice biće predmet dokazivanja i ocene nadležnog suda u postupku.
„Marko je imao prvenstvo prolaza“
Saša Kraljević od početka tvrdi da je njegov sin imao prvenstvo prolaza.
Prema njegovim ranijim navodima, do nesreće je došlo svega nekoliko metara od kuće D. D, kada je „pasatom“ skrenuo u ulicu u kojoj živi.
Kraljević navodi i da, prema informacijama kojima raspolaže, nijedan od učesnika nije vozio neprilagođenom brzinom niti je bio pod dejstvom alkohola ili narkotika.
Posebno mu je, kako kaže, ostalo nejasno zbog čega se automobil nakon udara nije odmah zaustavio.
„Kada je udario mog sina, nije se zaustavio, već je produžio ulicom još oko 25 metara“, rekao je ranije Saša.
Prema njegovim rečima, Hitnu pomoć i policiju pozvali su prolaznici, a ne vozač automobila.
„Poštenije bi bilo da prizna“
Markov otac kaže da bi mu, koliko god to bilo teško, bilo lakše da je okrivljeni od početka priznao odgovornost.
„Poštenije bi bilo sa njegove strane da prizna ono što je uradio. Sud neka ga osudi koliko ga osudi i neka odsluži kaznu koliko treba. Ja bih bio smireniji nego sada“, rekao je Saša.
Ipak, priznaje da je zbog dugog čekanja skeptičan u pogledu ishoda postupka.
„Plašim se da će možda dobiti i dve godine. Ne znam više šta da očekujem. Prošlo je toliko vremena, a ništa se nije dešavalo“, kaže on.
Markovo ime ostalo na muralu u Leskovcu
Dok porodica čeka da sudski postupak dobije epilog, Markovi prijatelji nastavljaju da čuvaju uspomenu na njega.
Tačno godinu dana nakon njegove pogibije, u Leskovcu je otkriven mural posvećen devetnaestogodišnjem Marku Kraljeviću.
Za porodicu, ali i njegove prijatelje, mural je postao mesto sećanja na mladića čiji je život prekinut u 19. godini.
