Dok se na sceni smenjuju strah, tuga i radost, sreća, jad, smeh i žalost, baš kao u životu, shvatite koliki je majstor pripovedanja bio Ljubomir Simović, nedreći likove koje prepoznajemo u svakoj varošici, svim prilikama i svim vremenima.
Dobar je posao uradio reditelj Ivan Tomašević, još bolje njegovu zamisao doneli glumci leskovačkog pozorišta. Uverljivo, da publika nađe razumevanja za putujuće pozorište koje radi jedino što zna, pa makar okolo besneo rat, da razume opijenost mladosti odsjajima lepote i u doba obojeno smrću i krvlju. Da saoseti sa ženom i majkom, samlevenom turobnim životom i suočenom sa hapšenjem sina, da prihvati kako za pojedince, granica između umetnosti i života ne postoji, jer je to njihov štit od gorke stvarnosti.
„Veliko mi je zadovoljstvo što sam dobio priliku da režiram po delu velikog Ljube Simovića, a još veće to što se predstava dešava u “vrlo radnom“ leskovačkom pozorištu. Pokušali smo da borbu između lepog i ružnog, dobra i zla i svih ostalih suprotnosti, istaknemo u prvi plan i da upakujemo u lepo rešenu scenografiju. Cela predstava se odlikuje likovnošću i poetikom, što će se, verujem, dopasti publici. Neki tekstovi dozvoljavaju da u njih učitavate različite stvari, a neki, opet, poput ovog, toliko dobrog i celovitog, ne dozvoljavaju eksperimente. Ipak smo se usudili na sitne intervencije, a rezultat ćemo videti već sutra, na premijeri“, rekao je večeras reditelj Tomašević.
Za Natašu Pejić, koja je maestralno odigrala mladu Sofiju Subotić, suština predstave je borba između tame i svetla, borba poezijom i umetnošću.
„Filip je izgubio život zbog pozorišta, Sofija je svoj sačuvala zbog pozorišta i koliko na početku predstave njihova umetnost bude skrajnuta i jadna, na kraju vidimo da se svako, kog je umetnost dotakla, na neki način, promenio i progledao. To je najvažnija poruka Simovićevog teksta“.
Da pozorište može spasiti svet i da je borba drvenim mačem često učinkovitija od borbe pravim oružjem, publici su pokušali i uspeli da dočaraju: Predrag Smiljković u ulozi Vasilija Šopalovića, Suzana Grujić, kao Jelisaveta Protić, pomenuta Nataša Pejić, u ulozi Sofije Subotić, Miloš Mitrović, koji je sjajno doneo Filipa Trnavca, Ivan i Maja Janković, uz slikoviti prikaz Blagoja i Gine Babić, Petra Dimitrijević, kao Simka, Dimitrije Stajić, u ulozi Majcena, Nikola Šćepanović sa svojim Milunom i Stanislav Grujić, u tumačenju batinaša Dropca.
I svi ostali saradnici na predstavi bili su na visini zadatka, pa leskovačkoj publici topla preporuka da, već od 4. aprila, kada će se “Putujuće pozorište Šopalović“ naći na redovnom repertoaru, obavezno pogleda predstavu.
S.Stojiljković
Ako stepropustili...
Hvala bogu da imamo Stanka Grujića za direktora a kolko mogu da primetim i vi ste počeli da cenite trud i zalaganje Narodnog pozorišta !Ljudi u Narodnom pozoristu bez obzira da ,li su ili nisu uz studente rade svoj posao