Završno veče manifestacije „Prestonica kulture Srbije 2026“ u Leskovcu obeležio je nastup Nacionalnog ansambla „Kolo“, koji je publici predstavio bogatstvo srpske tradicije, narodnih igara i kulturnog nasleđa.
Mnogi posetioci saglasni su da je upravo nastup nacionalnog ansambla bio vrhunac trodnevne manifestacije i trenutak koji će ostati upamćen kao jedno od najvrednijih kulturnih dešavanja održanih u gradu poslednjih godina.
Međutim, ono što je trebalo da bude simbol spajanja tradicije i savremenih tehnologija, pretvorilo se u jednu od najkomentarisanijih tema na društvenim mrežama.
Pre nastupa ansambla „Kolo“, na gradskom trgu pojavili su se humanoidni roboti Milutin i Dragutin, koji su izveli srpsko narodno kolo „Moravac“. Organizatori su taj nastup predstavili kao spoj budućnosti i tradicije, ali je deo javnosti reagovao potpuno drugačije.
Za mnoge građane upravo je taj segment programa predstavljao potpunu suprotnost ideji kulturne manifestacije, a ne njen vrhunac.
U komentarima na društvenim mrežama dominirale su ocene da je izvođenje narodne igre pomoću robota predstavljalo svojevrsno karikiranje srpske tradicije, posebno zbog činjenice da su roboti nazvani po srednjovekovnim srpskim kraljevima Milutinu i Dragutinu.
Jedan od komentara glasio je:
„Onaj koji je našao da se podsmeva našim svetiteljima, Svetom kralju Milutinu i Svetom kralju Dragutinu, dabogda mu oni sudili i na ovom, a i na onom svetu.“
Drugi građani nisu krili ogorčenje:
„Mi, kad smo bili deca, mečke su dovodili da igraju, a sada roboti.“
„Milutin i Dragutin su se zvali srpski kraljevi. Još jedno ponižavanje i nepoštovanje prema srpskom narodu i srpskoj istoriji.“
Pojedini su išli i korak dalje, ocenjujući da se iza pokušaja modernizacije zapravo krije banalizacija kulturnog nasleđa.
I upravo tu leži suština polemike.
Jer, ako je cilj manifestacije da predstavi ono najbolje iz kulturne tradicije jednog naroda, postavlja se pitanje da li je narodna igra, kao jedan od najvažnijih elemenata nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije, zaista morala da bude predstavljena kroz robote koji ponavljaju unapred programirane pokrete?
Za kritičare ovakvog koncepta odgovor je jasan.
Moravac nije skup mehaničkih koraka koje može da reprodukuje mašina. On je deo identiteta, emocije, istorije i zajedništva. Upravo zato smatraju da njegovo izvođenje putem humanoidnih robota nije slavljenje tradicije, već njena simulacija.
Sa druge strane, organizatori su nastup predstavili kao dokaz da tehnologija može biti saveznik kulture i da savremeni alati mogu pomoći promociji kulturnog nasleđa mlađim generacijama.
Ipak, sudeći po reakcijama građana, mnogo više pažnje od samog nastupa robota izazvala su pitanja o tome gde je granica između inovacije i banalizacije tradicije.
Paradoksalno, dok su Milutin i Dragutin izazvali najviše polemika, upravo je nastup Nacionalnog ansambla „Kolo“ pokazao zašto kulturno nasleđe opstaje vekovima – ne zbog tehnologije, već zbog ljudi koji ga čuvaju, prenose i žive.
Zbog toga će se završnica „Prestonice kulture Srbije 2026“ verovatno pamtiti po dve potpuno različite slike: jednoj u kojoj vrhunski umetnici čuvaju tradiciju i drugoj u kojoj roboti igraju Moravac na nezavršenom gradskom trgu. Za jedne simbol budućnosti, za druge – simbol promašene poruke o tome šta kultura zapravo jeste.
Ovi roboti možda jesu za vašar i Roštiljijadu, ali za grad koji slavi svoju poziciju prestonice kulture, sigurno nisu.
D.Marinković
