Stranputice naše (ne)kulture

Pitanje koje ogoljuje naše lične i društvene zablude, koje u punom svetlu pokazuje bedu egzistencije u polutami (ne)kulture koja razara identitet, kako lični, tako i društveni.

Fenomen obuhvaćen ovim pitanjem iz četiri vizure: Etičke, estetičke, pedagoške i političke.

1. Svrsishodnost i opravdanost održavanja takozvanih besplatnih koncerata u datoj političkoj, ekonomskoj i društvenoj situaciji u Srbiji je svakako tema koja se mora postaviti u širem društvenom prostoru s obzirom omasovljenost tih pojava. Naime, dok na jednoj strani takozvana estradna elita, iliti estradni umetnici odlaze iz naših gradova u unutrašnjosti sa novčanicima napunjenim parama iz opštinskih budžeta, na drugoj strani osnovne društvene potrebe, poput lečenja, obrazovanja, društvene brige o mladina i starima, podsticaj za domaće proizvođače ostaju neprepoznati. Indikativan je broj sela, ne samo na teritoriji grada Leskovca, nego na čitavom jugu Srbije, koja su bez najobičnije prodavnice prehrambenih proizvoda, bez ambulanti, sa ruiniranim školama, i tako dalje…

2.Današnje društvo je upalo u tokove takozvane komercijalizovane kulture.

Lišena svake umetničke vrednosti, masovna kultura današnjice podilazi najprimitivnijim impulsima široke publike i spada u domen jeftinog konzumerizma. Cilj ovakve kulture nije da obogati ličnost, da se doživi katarza, da podstakne dušu i misli na uzvišeno, plemenito, estetsko. Cilj ovakve kulture je da se dopadne, da dirne u srce, da svojom patetikom opije publiku, da je hipnotiše, da je baci u jedan magijski trans, naročito ukoliko je sve to propraćeno i začinjeno alkoholom ili možda i nekim drugim supstancama.

Sasvim je jasno da u ovakvoj kulturi nema vrednosnih elemenata, a kao dokaz za to je njeno brzo padanje u zaborav, a to iziskuje maltene svakodnevno fabrikovanje novih sadržaja po konfekcijskom principu.

Cenzura nikada popularna nije bila i ne treba je sprovoditi izuzev ukoliko sadržaji mogu biti štetni po mlađu populaciju, kao i u smislu činjenja krivičnog dela samim sadržajem.

Ovakva kulturna dešavanja, populistička, koja pripadaju kič kulturi, ne zaslužuju finansijski podsticaj, protežiranje i mecenstvo naših državnih institucija.

U konkretnom slučaju, svako ko dolazi da održi neki koncert, trebalo bi da plati zakup prostora, struju, čišćenje, a da se finansira od naplaćenih ulaznica.

3. S pedagoške strane, forsiranje ovakvih sadržaja ima za posledicu kod dece i adolescenata nalaženje sebi idola u osobama koje to ni po čemu ne zaslužuju. Škole uporno pokušavaju da kod dece razviju umetničko osećanje i naučno opredeljenje i kod dece stvore idole od pisaca, naučnika, humanista, ali u tome ne uspevaju u dovoljnoj meri jer protivudar sledi upravo u tom kulturnom miljeu koje klasira kič, šund i drugu kulturu koju bismo pre mogli da nazovemo antikultura.

4. S političke tačke gledišta, a u cilju očuvanja pozicije na vlasti, ovaj vid društvenih dešavanja, kako kažu „kulturno-umetničkih“, jedan je od ključnih mehanizama kako narod držati u pokornosti a njegov duh uz letargiji.

Još Alan Dals razotkriva i daje uputstva kako uništiti jedan narod. Izvori su posredni, ali on savršeno vidovito prikazuje današnju kulturnu scenu u mnogim zemljama, pa i kod nas:“Rat je završen, polako ćemo sve izgraditi, i mi ćemo dati sve što imamo, svo zlato, svu materijlanu moć na magarčenje i zaluđivanje ljudi…“ /https://aleksandarmetanoja.wordpress.com/alan-dals/

Ovakav vid kulture stvara pasivnog recipijenta, podložnog uticaju nevidljivog autoriteta, odnosno manipulatora. Takva struktura ličnosti je izuzetno poželjna u autoritarnim i neprosvećenim režimima jer se takvom ličnošću lako vlada, jer se reč takve osobe ne čuje.

Pitanje opstanka nije samo pitanje ekonomsko-materijalne baze jednog društva. Nezaobilazni i veoma bitan element je stanje duha jednog naroda, nivo kulture koja je dominantna.

Ne dozvolimo da nas neko magarči i zaluđuje.