Analizirajući situaciju u više poznatih autokratskih sistema, stručnjaci tvrde da jedno demokratsko društvo u svom prerastanju u autokratsko obavezno prolazi kroz deset faza
Prva faza počinje pobedom na izborima i obično su to poslednji pošteni izbori. U drugoj fazi dolazi do širenja izvršne vlasti, kada predsednik jedne države uzme sebi mnogo veću vlast nego što je,zapravo, ima.
U trećoj fazi, potencijalni autokrata slabi Skupštinu, uzurpira i preuzme sudsku vlast, koja se ne usuđuje da mu ograniči moć u skladu sa propisima.
Četvrta faza podrazumeva otpuštanje stručnjaka i uništavanje državne službe, čime se razbija demokratija i urušavaju osetljivi sistemi poput zdravstva i socijalne zaštite.
U petoj fazi, stručnjake zamenjuju lojalisti, ljudi koji račune polažu isključivo jednoj osobi, postavljeni na ključne pozicije u policiji, pravosuđu i odbrani.
Šesta faza predstavlja razaranje sredstava redovne komunikacije – dok se kritički mediji napadaju, stvara se sopstvena mašinerija propagande.
Sedmi korak donosi potragu za krivcem zbog neispunjenih obećanja, pri čemu kao kolateralna šteta stradaju ranjive društvene grupe.
U osmoj fazi pažnja se usmerava na uništavanje svih koji tim grupama mogu da pomognu – advokata, humanitarnih organizacija, univerziteta i fakulteta.
Pretposlednja, deveta faza, uvodi nasilje zarad privatnih interesa – policija i vojska postupaju po nalogu, šire strah i guše nezadovoljstvo, uz propagandu da se ništa loše ne dešava.
Kada se pređe svih devet koraka, deseta faza je najlakša. Novi izbori se ne raspisuju, a ljudi su do tada već ili osiromašeni, zastrašeni i slomljeni silom – ili postaju deo sistema autokrate.
Analiza je napravljena na osnovu poveznica između više autokratskih režima, poput onih u Brazilu, na Filipinima, ali i u Rusiji.
Kada se ta analiza primeni na Kosovo, ispada da je ono demokratsko i slobodno,
a da je Mađarska blizu diktature.
…što i nije daleko od istine.
Same autokrate utrose mnogo vise vremena da prouce i primene nauceno do svog cilja. Takodje potrose mnogo narodnog novca do istog cilja. Oni ne mare ni za zivote, ni struku ljudi, kamo li mladosti koju rasteruju. Iz ugla cene kostanja uvodjenja autokratije nepovratno oslabi zalet pa umesto da kaskamo za svetom sa srednje pozicije, mi spadnemo na zacelje odakle se necemo dici narednih 50 generacija, pod uslovom da nam ne zapadne novi autokrata.
A gde je tu narod, sta on radi dok mu autokrate o glavi rade? Ima li leka, da nam neko propise recept da prepoznamo, sprecimo, suprorstavimo se.