Možda Leskovac nije metropola. Možda Leskovac nema tramvaj i fontanu što svetli dok peva Ćanine pesme. Provincija je, složićemo se sa onima koji to konstatuju cim priđu bliže Bubanj potoku.
Guši me mala sredina koja nema Teatro i Trokadero
– Jeste tebra, drugima pričaj da si iz Kuala Lumpura, dok pokušavaš da sakriješ meko Č, a nas pusti da uživamo u malom gradu koji nema šetalište, ali ima dušu. Dušu koja miriše na domaći prepek i roštilj meso.
Duša duše Leskovca je gradski park koji je kroz decenije menjao izgled, ali ne i značaj koji ima za Leskovčane.
Park je jedna oaza. Beg od vozacč koji bi da gaze po pešačkim prelazima, dok im iz kola dopire Jašar live .mp3. Beg od sunca koje te peče po sred čela, dok šetaš na relaciji Modna kuća – Madera. Park je – cirkaš duži espreso, dok ti je kašičica zaglavljena između dva prednja zuba i proživljavaš film Dan mrmota.
Park je k’o stvoren za romantičare sa Fejsbuka, gde sudar zakazuju Ken i Barbika, a tamo negde kod onog spomenika sa devojčicom i srnom nađu se enormno debela žena i mladić odeven kao Džet Li. Popiju vodu na fontanici, ako gazda nije popeo kera da pije, ili je ciganka cigančetu prala dupe, i prave se da se ništa nije desilo (a treba im ona sprava iz Ljudi u crnom, da bljesne i izbriše sve; ni Vil Smit, ni Tomi Li Džons, ne bi mogli da izbrišu sva sećanja sa fontane).
One koja vodu ispušta ovako. Pa ovako. Dok ti sedis pored i nabadaš pomfrit, narandžastom viljuškom sa nindža kornjačom na vrhu. Ako si klinac. I godina je ’93. Ako si pubertetlija, onda gledaš nešto drugo da ubodeš. Izgoriš u želji i lupetaš gluposti, pa tugu zbog odbijanja utapaš u vinjaku. Nešto kasnije se vratiš pomrfitu, dok sa ortacima razglabaš formaciju 3-5-2 i tendencije u modernom fudbalu. Sa 70 godina, ponovo pokušavaš da ubodeš. Jednako bezuspešno kao mnogo godina ranije.
Suština je fontana okuplja sve generacije. I pse i rolere i kokice sa začinom od piletine i pokojnog Tomu čija Danka putuje kroz vetar, noću kad je baš tiho. I danju ponekad, kad se 5 metara od njega ne prodaju čarape, tri za sto, i petarde sto, što pucaju tri puta.
Čini mi se da znam svaki pedalj svake staze u tom parku. I svaki crep na onoj kućici u kojoj smo proveli mladost. Muvali ribe, bežali sa časova i slavili pobede u vaterpolu.
Prijaju mom oku te zelene površine, nasmejani ljudi, cveće, ulični harmonikaš koji svira pesme Aleksandre Prijović i ona ogromna šahovska tabla na betonu, gde nažalost niko ne pomera figure. Glavna olipijska disciplina je pomeranje table i saobraćajnih znakova, šahti i slivnika ikotrljanje betonskih kanti u Veternicu.
E, to vam je moji prijatelji malograđanština koja guši mnogo više od smoga, politike i male sredine.
Kućica u parku više ne postoji, fontana je preseljena u Park Devet Jugovića i služi za slikanje, a žitelji grada Leskovca se pitaju šta će biti sa istorijskim gradskim trgom i da li ćemo ponovo biti akteri nekog vica u kome crnačka plemena hvataju nekog našeg i pitaju ga „napraviše li vam trg?“ A šta, kao, postoji vic? Ok, izbrišite ovo u montazi. Ne ulazimo u pitanja gradnje i ostale gradnje i ugrađivanja, ali kad šetalište imaju Vranje, Pirot, Surdulica i ostali manji gradovi i varošice, bez ikakve namere da uvredimo nekog, zašto ne bi i moćni Leskovac, sedmi srpski grad po broju stanovnika, odmah iza Subotice i Čikaga. Jer… Lepo je.
