Da se ponovo rodi, opet bi izabrao isti put. Sve što ima stekao je zahvaljujući teracerskom zanatu, a, osim što ga je zdravlje dobro služilo, uvek je, kaže, voleo da radi. I danas, u 82.-oj godini, raduje se svakom novom danu i jedva čeka početak sezone.
Tomislav Radosavljević Šumenko je jedan od poslednjih aktivnih teracera “stare škole“, iako je Leskovac doskora mogao da se pohvali izuzetnim majstorima. Godine su, ističe, samo broj, a ako ima ljubavi i interesovanja za posao, čovek može planine da pomeri.
U devetoj je deceniji života, čitavu zimu provodi uz televizor, ali svaki dan okreće oči ka kalendaru, kao da će time ubrzati vreme:
„Jedva čekam proleće. Navikao sam da radim i ovo lenčarenje mi ne prija. Volim da sam na otvorenom, volim druženje sa ljudima, razgovor. Teracerski posao nije lak, aktivno je celo telo, a posebno ruke i ima svoja stroga pravila, ako hoćete kvalitetno da ga radite. Tačno se zna koliko koja faza traje i vreme mora da se ispoštuje. Radi se na tradicionalan način, ali sada imamo i mašine, pa ne mora sve ručno, kao kad sam ja počinjao“, priča Toma za Rešetku.
A počeo je pre gotovo šest i po decenija. Tada se, sa nepunih 17 godina, iz rodnog Bogunovca, kod Medveđe, otisnuo u svet. Najpre, na, dobrovoljnu radnu akciju izgradnje magistrale Čačak-Titovo užice, a zatim ga je život doveo u Leskovac.
„‘Graditelj’ je tražio radnike, pa sam se tamo zaposlio, ali odmah otišao na teren u Kruševac. Tada nisam znao ništa, pa sam radio kao “fizikalac“, ali sam se trudio da učim. Tokom dve godine, savladao sam teracerski zanat, jedan od najtežih u građevinarstvu. Oblaci prašine, a mi glačamo ručno, jer nema mašina. Maska na lice, pa ručno šlajfovanje. Nakon nekoliko godina, grupa teracera je podelila poslove, pa nisu svi radili sve, a ja sam ‘pobegao’ od prašine, ha,ha,ha“, priseća se kroz smeh.
Majstor Toma seća se da je u “Graditelju“ i “Hisaru“, gde je radio, bilo mnogo dobrih teracera. Danas ih je malo živih, a i oni nisu više aktivni. Šta ga tera da, iako vremešan, i dalje predano i pedantno obavlja ovaj težak posao:
„Volja. Kad sam bio mlađi, jedva sam čekao da svane, da odem na posao. Volja prevrće brda i doline. Šteta je, samo, što mladi neće da uče ovaj zanat. Jeste težak, ali se od njega odlično može da zaradi. Sve što sam stekao, stekao sam svojim rukama. U poslu mi pomaže unuk i odličan je asistent, ali ne vidim kod njega volju da nastavi ovaj posao. Kao i svi mladi, više bi voleo nešto lakše i čistije. Nestrpljiv je, žuri mu se, a u teracerskom zanatu se poštuje postupak. Nema ništa na brzinu“, naglašava.
Poslednjih decenija su se na tržištu pojavili proizvodi i materijali, koji, nakon nanošenja nalikuju teracu ili pranom kulijeru, ali su znatno kraćeg veka.
„I danas prolazim pored prvih kuća na kojima sam radio. Teraco izgleda, maltene, isto, a urađen je pre pola veka. Kad sam posetio Beč, viđao sam zgrade, stare i po 200 godina, na kojima teraco još uvek traje. Ako se kvalitetno uradi, on praktično nema vek trajanja. Ovi moderni materijali izdržaće ‘zub vremena’ samo ako su površine zaštićene od direktnog udara kiše, sunca ili mraza. Inače se potkore i pucaju, zbog načina na koji se nanose“, objašnjava.
Radiće, kaže majstor Toma, sve dok ga snaga i pamet služe.
Predlaže da se ponovo vidimo za pet godina, ubeđen da ćemo ga i tada zateći kako ispire neki zid na koji je prethodno naneo smesu maltera i kamenčića.
Dogovor važi.
S.Stojiljković
