U političku borbu iz straha za budućnost svoje dece – Priča o Mariji i Tomi iz Leskovca – VIDEO

Tog kobnog 3. maj, Srbiju je zadesila jeziva tragedija koja nas je zauvek promenila i od koje ćemo se teško ikada u potpunosti oporaviti.

Tridesttrogodišnja Marija Tasić iz Leskovca je sedela ispred televizora čvrsto grleći u naručju svoja dva sina, mališane od sedam i dve godine, obaveštavajući se o tome šta se zapravo odigralo tokom masakra koji je počinjen u Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” u Beogradu kada je  trinaestogodišnji dečak usmrtio 10 osoba i ranio još šest.

“Tog trenutka sam znala da moram politički da se angažujem. Zapravo, mnogo sam se uplašila. Uplašila sam se budućnosti. Pitala sam se, šta ako se tako nešto ponovi, ako to budu moja deca… Umorna sam od onoga: Ćuti, može i gore. Umorna sam od toga da se bojim. Smatram da zaslužujemo da živimo u zemlji u kojoj je svaki čovek slobodan, u kojoj nema razloga da se svakodnevno budi sa osećajem straha. Želim da svojoj deci obezbedim opstanak i ostanak ovde. Ne želim da mi deca odu”, kaže na početku razgovora sa novinarom Rešetke Marija.

Na predlog njenog godinu dana mlađeg supruga Tomislava, pridružili su se Pokretu SRCE koji je kasnije prerastao u stranku Srbija centar.

“I ranije sam razmišljao da se priključim nekoj opozicionoj političkoj opciji i kada sam čuo da se formira pokret u Leskovcu, video sam da su tu bili ljudi koji nikada nisu imali dodirne tačke sa politikom do sada, što je meni i odgovaralo. Mnogi govore da je to nama minus, nepoverljivi su, ali ja lićno smatram da je nama veliki plus što nemamo političkog iskustva. Vreme je za neka nova lica”, tvrdi Tomislav.

Čini se da mladi ljudi žele da menjaju svet oko sebe, ali i da nisu previse ambiciozni da se uključe u političke vode. Tasići se sa time slažu.

“Mislim da nema dovoljno grabrosti. A mladi više ne veruju političarima. Zadnjih 30 godina su u politici ista lica… Nisam ni ja verovala nikome, ali onda sam shvatila da moram da krenem od sebe. Ako pustimo sve, ako nas politika ne interesuje, onda ništa ne možemo da promenimo”, zaključuje Marija.

Na TV ekranu u njihovo kući se prati Dnevnik RTS-a. U njemu predsednik Srbije Aleksandar Vućić drži govor. Tomislav, sa kojim stariji sin pokušava da se igra, grotničavo drži daljinski u rukama i pokušava da čuje šta “apsolutni vladar” danas ima da poruči naciji.

“Eto, sada otvara novu fabriku u kojoj će da zaposli 200 – 300 ljudi, koji će da budu plaćeni od strane naše države, a predstaviće nam to kao da je doveo neku veliku inostranu kompaniju koja će da zapošljava radnike i da naša privreda cveta, dok ne iskoriste te subvencije i posle toga preko noći odu u likvidaciju”, komentariše Tomislav.

Iako on radi u jednoj od najuspešnijih domaćih privatnih kompanija, sa platom nadprosečnom za Leskovac i jug Srbije, Marija (inače domačica – prim.nov) se plaši da će njen suprug već sutra odlučiti da zarad bolje budućnosti napusti Srbiju.

“Verujem da je to kazala jer smo svesni toga da ljudi ovde jedva preživljavaju. Mi to ne želimo našoj deci. A danas nema mogućnosti za napredak, da se nešto uštedi, stvori, sagradi kuću… Mnogo mojih drugova je u Americi, Nemaačkoj, Češkoj i ostavljaju svoje porodice da bi zaradili neki novac. Jas am odlučio da ostanem i da pokušam nešto da promenim na bolje. Zato mi i teško pada kada većina mladih ljudi kaže da ovde ništa ne može da se promeni”, dodaje Toma.

Ovi mladi ljudi čvrsto veruju u promene, ali su svesni da to ne mogu da učine sami.

“Zajedno, više ljudi kao što smo mi, može da promeni sve ovo. Mi težimo ka tome da menjamo , ne da smenimo. Ukoliko se svi ujedinimo. Svi smo umorni od toga da nam se neke stvari plasiraju, umorni smo od toga da se bojimo, da se plašimo… Jedna porodica u Srbiji može da živi i da opstane ali samo ako ustanemo i suprotstavimo se”, zaključuju ovi mladi ljudi.

Dragan Marinković