Iako svaka od institucija u lancu nadležnih za postupanje u slučaju nasilja u porodici i, posebno, nasilja nad ženama, ima svoju ulogu, čini se da je policijska od presudne važnosti, ne samo zbog toga što se prva nađe na licu mesta, nego i zbog činjenice da od procene ovlašćenih službenika ove institucije umnogome zavisi dalji tok, pa i ishod postupka
Nasilje se najčešće prijavljuje policiji i, u većini slučajeva, telefonom, nakon čega se, u najkraćem roku, ekipe za intervenciju upućuju na mesto događaja. Još u putu, policijski službenici dobijaju sve neophodne informacije:
“ Od žrtve ili onoga ko prijavljuje već smo, iz razgovora, ukoliko je to moguće, saznali šta se dogodilo: da li je nasilje u toku, gde se nalazi počinilac, ima li povređenih, da li su nasilju prisustvovala deca ili neko od svedoka. Proverom podataka pohranjenih u našoj bazi, ustanovljavamo da li je na toj adresi i ranije bilo prijavljenog nasilja, da li je počinilac krivično gonjen za ovakvo delo, ima li u legalnom posedu oružje i slične informacije od značaja za intervenciju u konretnom slučaju. Svi policijski službenici koji intervenišu u slučajevima nasilja su prošli teorijsku i praktičnu obuku za postupanje u takvim situacijama i ova praksa uvedena je nakon stupanja na snagu Zakona o sprečavanju nasilja, 2017. godine. Oni će, nakon sagledavanja kompletne situacije, uraditi i procenu rizika“, pojašnjava Tomislav Stefanović, rukovodilac grupe za suzbijanje nasilja u porodici.
Nasilje se, ako je u toku, zaustavlja, povređeni, ukoliko ih ima, zbrinjavaju, a akteri događaja i eventualni svedoci dovode u policijsku upravu radi procene rizika, odnosno ustanovljavanja da li rizik od nastavka nasilja postoji ili ne:
“ To je obavezna procedura. U većem broju slučajeva se izriču hitne mere, koje propisuje Zakon. Predviđene su dve hitne mere i njih može izreći jedino policija. To su zabrana prilaska počinioca žrtvi u trajanju od 48 sati i priveremeno udaljenje počinioca iz stana ili kuće, u istom vremenskom roku. O izrečenim merama se odmah obaveštava tužilaštvo, koje ih razmatra i daje predlog Osnovnom sudu, a on donosi odluku o njihovom produženju ili ukidanju. Ako je odlučeno da se one produže, mere će trajati još 30 dana. Ako se počinilac, u tom periodu, ne pridržava izrečenih mera, protiv njega se pokreće prekršajni postupak, privodi se, a sudija mu može izreću kaznu zatvora u trajanju do 60 dana“.
Počiniocu se, kaže Stefanović, može izreći ili jedna ili obe hitne mere. Ukoliko je, po proceni, udaljen iz mesta stanovanja, na policiji je da, u slučaju da ga žrtva ponovo prijavi, to sankcioniše.
Za policiju, tužilaštvo i pravosuđe se, prema njegovim rečima, nakon stupanja na snagu novog Zakona, mnogo toga promenilo, a najznačajnija novina su upravo hitne mere:
“ Novo je to što su, pri svim osnovnim tužilaštvima, formirana Koordinaciona tela za sprečavanje nasilja u porodici. Ono se sastaje redovno, dva puta mesečno i na tim zasedanjima se razmatraju svi slučajevi nasilja i za svaki pojedinačno se pravi plan devlovanja. Zaključkom ovog tela se nasilniku, zabrana prilaska može produžiti čak i do godinu dana“ ili propisati dalje delovanje neke od nadlećnih institucija.
Zakon prepoznaje četiri vrste nasilja: fizičko, psihičko, seksualno i ekonomsko i policija interveniše koji god tip nasilja da je u pitanju:
“ Kad god se poziv uputi policiji, bilo na standardi broj 192, bilo na besplatni 0800/100-600 ili putem mejla, ekipe će izaći na lice mesta i poštovati proceduru, koja je ista. Ako se ne radi o fizičkom nasilju, koje je najlakše dokazivo, nego, recimo, o psihičkom, službenici razgovaraju sa akterima, sačinjavaju zapisnike i upućuju ih obučenom policijskom službeniku, koji će izvršiti procenu rizika. Zadatak policije je da interveniše u slučaju bilo kakvog nasilja u porodici i to ne bi smelo da se dovodi u pitanje. Nije naše da procenjujemo da li je prijava “prava“ ili “lažna“. Na lice mesta se obavezno mora izaći, a tamo se utvrđuje činjenično stanje“, ističe Stefanović.
Dodaje da policija ima svoju evidenciju i da ona zadovoljava potrebe ove institucije. Veruje da bi otvorena, javno-dostupna baza bila više od koristi građanima, jer bi u njoj bio popisan svaki prijavljeni nasilnik, kao i mere koje su protiv njega, zbog nasilja u porodici ili nad ženama, do tog trenutka izrečene.
S. Stojiljković
Uprkos činjenici da je Zakon o sprečavanju nasilja u porodici doneo nekakve pomake, kvalitativno se u zaštiti žena i dece od poridčnog i partnerskog nasilja, nije daleko odmaklo. Razlog je odsustvo međusobne saradnje institucija, koje čine točak poverenja žrtve u sistem.
Istoimeni projekat Rešetke ima za cilj da podstakne institucionalnu saradnju u zaštiti žena i dece od nasilja i formiranje jedinstvene baze podataka, kako žrtava, tako i nasilnika. Predvideli smo da, o svojim zaduženjima u postupku zaštite, govore predstavnici Centra za socijalni rad, policije, tužilaštva i pravosuđa, ali i da lična iskustva iznesu žrtve nasilja, odnosno aktivistkinje koje opslužuju SOS telefonsku liniju.
Ovaj video omogućio je grad Leskovac sufinansiranjem projekta “Točak poverenja”. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izržavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
Hahahha, pa policija čeka da se istepaju pa tek onda reaguju. Uradite anonimnu anketu među ženama policajaca da vidite tek kakvi su tu podaci.
Price za malu decu..ko jos veruje policiji i drzavnim sluzbama..