Porodica Milićević potiče sa juga Srbije, a u Italiji su više od četvrt veka. Žive pristojno, ali ne na svom. Osmorica sinova i najmlađa, dvogodišnja Mila, govore srpski, čuvaju tradiciju i, kao i roditelji, imaju želju da se vrate u domovinu
Bila je ratna 1999. godina, kada se Vesna iz Niša uputila u posetu baki u Medveđu, a Slobodan istim autobusom vraćao kući iz vojske. Slučajno poznanstvo, posle nekoliko susreta i telefonskih razgovora, pretvorilo se u ljubav, a ubrzo i u brak.
„Da sam po završetku srednje škole upisala fakultet, kako sam planirala, pitanje je u kom smeru bi otišao moj život, ali, obzirom da je brat već bio na studijama, a vremena teška, morala sam da sačekam svoj red. U tom „čekanju“ se i dogodila ljubav sa Slobodanom. Otišli smo u Italiju, suprug je počeo da radi, a ja sam se posvetila najvažnijoj ulozi u životu svake žene. Luka se rodio 2005. godine, a za njim Stefan, Đorđe, Aleksa, Nikola, Dušan, Petar i Pavle. Devojčima Mila, naše deveto dete, rodilo se 2023. godine. Ako Bog da, biće ih još, priča za Rešetku, mama Vesna.
Milićevići su se, još tokom zabavljanja, obzirom na to da oboje vole decu, dogovorili da će ih biti najmanje petoro.
“ Oboje smo želeli veliku porodicu i ništa nam nije bilo teško. Najstariji dečaci su sada već odrasli, dvojica već i rade, a rešenje za život u mnogočlanoj porodici je dobra organizacija. Svako ima svoje zaduženje i obaveze. Ja kuvam, mesim hleb i ono što svaka majka radi. Stariji pomažu mlađima u školskim obavezama, zna se ko iznosi smeće, pušta mašinu, širi i sakuplja veš, pomaže u održavanju kuće. Kad se dogovor ispoštuje, sve funkcioniše bez problema“.
Deca su Božji dar, a porodica Milićević, a posebno najmlađa Mila, je atrakcija gde god da se pojavi, a posebno u Kastel Gombertu, mestu pored Venecije u kome žive.
“ Svi nas poznaju, a Mila je, od braće, kao i svih žitelja našeg gradića omiljena. Italija ima izgrađen sistem socijalne zaštite, ali mi nismo nikada koristili bilo kakve pogodnosti, jer nam to, jednostavno nije bilo potrebno. Suprug vredno radi, imamo i svoj biznis, solidna primanja i nije nam trebala finansijska pomoć u odgoju dece. Zbog visine primanja, nismo imali pravo ni na dečji dodatak, ali hvala Bogu da je tako. Sve smo sami obezbedili svojoj deci“.
Porodica Milićević je finansijski stabilna, ali, kaže Vesna, nisu svoji na svome i to ni najbolji uslovi za život ne mogu nadomestiti:
“ Vuče nas rodna gruda. Evo upravo sada pregovaramo sa pojedinim klubovima u Srbiji o angažmanu za jednog od dečaka koji igra košarku i nadamo se da će se sve završiti kako valja. Naša deca su, uporedo sa maternjim jezikom, učila srpsku istoriju, duhovno se uzdizala i uopšte, uzgajana su u hrišćanskom i nacionalnom duhu, jer smo i suprug i ja potekli iz porodica u kojima se poštuju tradicionalne vrednosti“.
Neće se, dodaje Vesna na kraju, Milićevići zaustaviti na broju 9. Ako bude Božja volja, rađaće dok god bude mogla, jer je najveća sreća biti okružen zdravom i pametnom decom.
S. Stojiljković
Bas lepo sto ih koreni vuku ali zaista nema potrebe da se vracaju kuci, nece im biti ni priblizno dobro kao sto misle.
Neki su imali iste ideje pa se pokajali, eno ih opet u Emiratima, Nemackoj i drugim zemljama.
Retko ko je spreman da tesko zaradjene pare deli sa ekipom iz grada da bi pokrenuli neki privatni posao, a jos moraju da ih slusaju ili rizikuju bezbrojne pritiske preko inspekcija i momaka iz jednog obezbedjenja.