Milica Mršulja (28) iz Leskovca, na samom početku svog života doživela je ono što smo imali priliku da gledamo samo u filmovima – ostavila ju je majka usred zime, na snegu, u kutiji pored kontejnera. Ova hrabra žena, danas srećna majka, otkriva kako je uspela da se izdigne iz cele situacije i postane najbolja verzija sebe.
“Ja sam rođena 1994. godine na Kosovu – Gnjilane, i jedino što znam jeste da sam ostavljena po zimi, u kutiji kraj kontejnera. Moja majka me je tamo ostavila i otišla, a potom me je našao neki slučajni prolaznik koji je pozvao policiju. Znam da je bilo jako hladno, ja sam bila u kutiji, bila je subota u Ulici cara Lazara, a ja ostavljena da umrem”, započinje svoju priču mlada Milica, danas srećna žena i još srećnija majka.
Tugu su joj nadomestili roditelji koji su je usvojili i život joj učinili lepšim. Ipak, ono što je kasnije došlo ostavilo ju je bez teksta.
“Ja sam živela kao i svako dete srećna i bezbrižna sam bila, moja porodica koja me je usvojila mi je pružila sve, ali jedan dan mi je promenio život iz korena. Naime, tokom rata igrala sam se napolju sa decom i oni su mi rekli kako sam ja usvojena i da nemam ni oca, ni majku. Tada su počeli da “ratuju” sa mnom jer sam ja neko ko nema nikoga”, priseća se Milica dana koji je joj preokrenuo život iz korena.
Kada je malo porasla, Milica se bacila u potragu za biološkim roditeljima, želela je da sazna ko su ljudi koji su je nemilosrdno ostavili da umre.
“Ja sam tragala za njima, ali nije bilo nikakvih dokaza. Rečeno mi je da nema nikakvih papira, jer je Kosovo u pitanju i da su svi ti papiri nestali. Jednom sam slučajno naletela na neku grupu za druženje ljudi iz Gnjilana, i tada sam njih pitala da li se sećaju tog slučaja. Ubrzo sam dobila više odgovora i svi su se sećali devojčice koja je ostavljena na zimi. Saznala sam ime majke, a onda sam je i kontaktirala. Ne pokazuje kajanje, ona ima novu porodicu i izgleda kao žena koja to nikada ne bi uradila. Sve mogu da joj oprostim, razumela bih da me je dala na usvajanje ili ostavila u bolnici, ali ovako ne mogu”, ističe Milica.
Milica sada, iz ugla majke, nikako ne može da shvati da je neko u stanju da učini tako nešto.
“Tragala sam za ocem, takođe, a majka mi je rekla da je to čovek koji više nije među nama. Ipak, pojedini ljudi pričaju kako je moja biološka majka bila sa nekim uticajnim čovekom sa Kosova”, priča Milica za Telegraf.
Kako navodi, ona je danas srećna žena, koja ima svoju porodicu, koju beskrajno voli.
“Danas ja imam svoju porodicu, a ono što je karakteristično jeste da sam prvu porodicu dobila 18. maja 1994. kada su me usvojili, a drugu porodicu kada sam se udala, što je bilo 18. januara 2020. Ipak, najsrećniji dan u mom životu je 18. septembar 2021. godine, kada sam dobila sina Iliju. Ja sam jedina koja je imala tri prezimena, zavedena sam kao Zorana Lazarević, Milica Nikolić i danas sam Milica Mršilja. Ali, sada nakon svega, mogu da kažem da sam srećna žena i majka i sve se desilo kako je trebalo”, priča Ilijina mama.
Njenu porodicu ispunjava radost, smeh, veselje i dečiji osmeh.
“Oni mene podržavaju u svemu, ja sam, inače, glumica igrala sam u preko 150 predstava, napisala sam i autobiografsku knjigu. Pored toga i dva romana a sada radim na televiziji u Leskovcu. Svekrva mi je sjajna, bavimo se proizvodnjom testa i kolača, a nikada nisam sebe mogla tako da zamislim. Uskoro planiram još jedan roman i nekoliko predstava, vraćam se sa trudničkog bolovanja na put umetnosti koji me ispunjava i koji volim”, dodaje.
Milica ističe i da uprkos tome što majka nije želela da je vidi, morala je jer je ona stalno na televiziji zbog posla.
Čak joj je posvetila i jedan video.
“Majka te baci pored kontejnera na ulici 1994. god, a 20 godina kasnije te gleda na svim televizijama”, napisala je Milica.
Ako stepropustili...
Samo napred, zaslužuješ da osvojiš svet.
Ima još nas koji smo ostavljeni samo nismo javne ličnosti da se o tome piše. Ostavila je i mene umotanu u pelenu na klupi u parku pa sam ipak ispala i dobra majka, žena i profesionalno ispunjena. Samo nisam voditeljka.
Vi ste se izborili sa tim, prevazisli funkcionalno. Neki imaju potrebu da svetu dokazuju da vrede, kako bi osporili rofiteljski cin napustanja kohe u decjoj psihologiji jeste obezvredjivanje. Cim prestane o tome da pise, misli, prica, znaci da je prevazisla. Do tad, borba jos traje. I znaci joj podrska javnosti, medija u toj borbi sa sobom. Razumite, nismo svi isti.
Gde se mogu kupiti Milicine knjige? Ko je izdavač?
Draga Milice, neka si izdusila sve sto te pritiska. I knjiga ce, nadam se, posluziti nekom sa slicnom sudbinom. Mali ljudi, deca, se porede i zele da liče na ostalu decu. Kad ojacaju, shvate da to nema veze sa zaslugama. Deca ne biraju roditelje, obrnuto je izvesnije. Takodje uvide da postojanje mame i tate ne znaci automatski ljubav i podrsku, odanost. Zato gledamo roditelje odane partnerima izvan braka, kocki, alkoholu, drogi, neretko agresivne u kuci bez imalo osecaja za porodicu koja je formalno na okupu, a fakticki je prazna jer nisu tu jedni za druge. Postoje poremecaji vidljivi, ali i skriveni, neki sa okidacem samo jedamput u zivotu kad covek pogresi, a ne ume da objasni zasto. Nesto ga povredi, pukne u njemu i tada postupi mimo ljudskih kriterijuma. Majka koja te ostavila je ocigledno vise za psiholoska posmatranja. U njoj je zatajila ljubav koju navodno danas ima za druge, ali je defekt ostao da tinja. Ti imas ljubav. I pomocu nje imas svoju porodicu, prijatelje, kolege. Pomocu nje mozes pridobiti polusestre i bracu, ako ih imas.Tradicionalna sredina smatra sramotom da jedna majka tako postupi pa je to mozda razlog sto bioloska majka zeli distancu da je deca i nova porodica, familija ne osudjuju. Jer je njena vrednost upitna pod optuzbom da je ostavila nemocno bice.
Ali, vidis, ti toliko nemocna, imala si Bozju pomoc, nove roditelje, divnu porodicu, sjajnu karijeru. Sta mozes pozeleti vise. Nisi ti na gubitku. Izgubio je onaj ko se odrekao ljubavi, ti nisi ta. Povredjivanja iz detinjstva su te ojacala i pokazala ti da i deca koja imaju mamu i tatu ne moraju biti ni vaspitana, ni empaticna. I zapamti i deca kasnije imaju pravo da ne zele loseg roditelja.
U psihologiji ne mozes izgubiti oslonac koji nisi imala. Za to je neophodna mentalna zrelost. Ti vredis. Koga nema, taj te ne zasluzuje. Sramota nije tvoja. Toga se i plasi bioloska majka. Tvoje prisustvo nju obezvredjuje.
Mozda jednom kad jos stabizujes emociju u svom slucaju, uspes da ponovis kontakt na nacin da se ona ne plasi osudjivanja. Ako budes , poslovnija“ isposlovaces veze sa njenom decom. Sve dok je mnogo emocija sa obe strane u vidu tvoje tuge i njenih strahova, tesko ce se sastaviti dsusret kako tako normalan. Da bar vasa deca imaju rodbinu bez osudjivanja, sto je jako tesko, ali nije neostvarivo. Jesi razmisljala da joj kazes da ti makar toliko duguje? Nisam procitala knjigu. Ali da sam ja negativac u njoj, bezala bih od tebe da me ne povezu da se o meni radi. Knjiga jeste bila tvoj lek ali i pecat vase nemoguce veze. Knjiga je osuda za nju.
Zelim ti srecne praznike, pametna si, izmerices sve i dok je covek ziv ima nadu i sansu da nesto ucini, napravi neki korak. Samo mudro i stalozeno. To sa godinama dolazi. Mozda izbegnes majku ali trasiras put za decu, da imaju rod, ako zelis. Zivi, zivot ti je dat, ali ne od majke. Od Boga je. Shvati.