Broj stanova koji su u vlasništvu grada, njihovo stanje i status, informacije su od javnog značaja za sve građane Leskovca, ali ne i za Preduzeće „Dom“, kome je poverena briga o ovim nekretninama, jer, odgovora ni nakon sedam dana nema, pa čak ni potvrde o primljenoj mejl poruci Rešetke.
Koliko Leskovac danas ima stanova u svom vlasništvu? Gde se oni nalaze, u kakvom su stanju, ko ih koristi i po kom osnovu? I, možda najvažnije – šta se dogodilo sa stotinama stambenih jedinica kojima je nekada raspolagala lokalna samouprava?
Prema našem izvoru, grad Leskovac danas raspolaže sa između 80 i 90 stanova različite kvadrature, o kojima brine Preduzeće za stambene usluge „Dom“, osnovano upravo sa zadatkom upravljanja gradskim nekretninama.
„Rešetka“ je ovom javnom preduzeću pre sedam dana poslala pitanja o stanju aktuelnog stambenog fonda: u kakvom su stanju gradski stanovi, koliko ih je useljeno, koliko prazno, kome su ustupljeni na korišćenje i po kojim kriterijumima.
To su, kaže naš izvor, podaci koji se mogu dobiti „klikom na jedno dugme na računaru“, jer precizna evidencija postoji.
Nešto više posla iziskivalo bi „kopanje po arhivi“, jer smo pitali i koliko je stanova „Dom“ dobio na upravljanje u trenutku osnivanja, koliko in je prodato, a koliko je stambenih jedinica sa nepoznatom sudbinom.
Opet nezvanično, a znamo prema sačuvanom spisku iz 1960. godine, u posedu lokalne samouprave, tada opštine Leskovac bilo je više stotina stambenih jedinica. Dobar deo je legalno prodat i poslednjih decenija prošlog veka, na taj način je stambeno pitanje rešio veliki broj građana, koji je ispunjavao uslove.
Jedan deo se, opet, prema našem izvoru, netragom izgubio, tačnije nema evidencije o njihovoj prodaji, ustupanju ili poklonu. Otežavajuća okolnost je činjenica da je deo arhive „Doma“ izgoreo u požaru, a vredna dokumentacija stradala je u poplavama.
„Rešetka“ je pitanja Javnom preduzeću „Dom“ uputila pre sedam dana. Do objavljivanja ovog teksta odgovor nismo dobili, niti smo dobili potvrdu da je mejl prosleđen direktoru ili drugom licu nadležnom za ovu oblast.
Požar i poplave mogu biti objašnjenje za nepostojanje stare dokumentacije. Ne mogu, međutim, biti odgovor na pitanja o trenutnom stambenom fodnu.
Javnost, dakle, ne traži od „Doma“ da iz izgorele ili poplavljene arhive rekonstruiše sedam decenija istorije gradskog stambenog fonda. To može, a verovatno i treba, da budei tema posebnog istraživanja, makar i iz socioloških razloga.
Za početak pitamo nešto mnogo jednostavnije: koliko stanova grad Leskovac danas ima, gde su, ko ih koristi i po kom osnovu?
To nisu podaci o privatnoj imovini nekog preduzeća ili pojedinca. Reč je o imovini koja je u vlasništvu grada Leskovca, odnosno građana Leskovca.
Ako precizna evidencija postoji, za odgovor na ta pitanja nisu potrebne ni stare fascikle, ni arhiva, ni rekonstrukcija događaja iz komunističke i postkomunističke ere.
Potrebno je samo da neko odluči da odgovori.
S. Stojiljković
