Ako sam prilikom prve posete Albaniji mislila da su odličan smeštaj, zanosna plaža i ljubazni domaćini slučajnost u koju se umešao faktor sreće, danas znam da je, zbog svega napred navedenog i još mnogo čega, ova zemlja moja omiljena destinacija. Dve nedelje u Ksamilu, praznik za oči i lek za svaku vrstu umora
“Imamo predrasuda za četiri života“, često kaže moja sestra. Istina. To bi mogli potvrditi i moji prijatelji, koji su, na naš nagovor, ove godine prvi put krenuli na letovanje u Albaniju. Dugačkih 800 kilometara, pa još preko Kosova. Dovoljno, kažu, za nelagodu, nakupljenu ispod kože, uprkos mojim uveravanjima da će biti oduševljeni onim što nas čeka.
Noć je sakrila prizore ogoljenih planinskih venaca kroz koje vijuga novi auto-put ka Draču, a na siromašnom severu se i nema mnogo toga videti: tu i tamo selo i pastiri sa stadima ovaca i koza, sa kojima se zajedno napasaju jata ćurki.
A onda Drač. Drevni grad, velika luka, na stotine hotela, na hiljade turista. Širom otvorene oči “nevernih Toma“. Mirišu tek oprane ulice. Meni, koja sam ovde ovde već bila, izgleda lepši nego pre pet godina. Između brojnih zgrada, nazire se more. Jadransko, ali to je tek polovina našeg puta. Idemo na jug.
Ksamil – uz arhipelag ostrva, zbog čega ga zovu evropski Maldivi
Nekoliko sati kasnije i pošto smo prošli gotovo nenaseljenom središnjom Albanijom, pejzaž počinje da se menja. Urbanija naselja, više života i osetna temperaturna razlika. Na jugu smo. Provlačimo se između planina, put magistralan, ali na momente potpuno krivudav. Sve veći broj sela, radnji i stovarišta pored puta, a u svakom sam videla reklamu leskovačke fabrike “Mladost“, najavljuju blizinu nekog grada. Ulazimo u Sarandu ili Sarande, kako se izvorno izgovara ime ovog turističkog bisera na obali Jonskog mora. Dugo i teško se, zbog gustog saobraćaja i brojnih parkiranih automobila, probijamo kroz albanski Monte Karlo. Zbog svega što sam videla tog, a i narednih dana, potpuno zasluženo nosi ovo ime.
Konačno smo ponovo na magistrali i, nakon 10-ak kilometara, eto nas u Ksamilu. Umorni od puta, jedva da išta uočavamo, u nestrpljivom iščekivanju da stignemo u smeštaj i okrepimo se domaćom kafom, jer u svim restoranima uz put, služe samo ove moderne verzije.
“Seahorse“ (Morski konjić) hotel, koji smo rezervisali preko Bookinga i domaćin Lorenco Dani, dočekuju nas sa osmehom. Onim toplim, prijatnim, iskrenim. Apartmani moderno i sa ukusom uređeni, besprekorno očišćeni i mirisom koji se širi sa posteljine i peškira. Svi smo oduševljeni, iako ćemo, za dve nedelje, u apartmanima samo prespavati, a svo vreme, kada nismo na plaži ili u šetnji, provoditi u dvorištu punom zelenila, sa ljuljaškama.
Nama najbliža plaža, udaljena je 150 metara i potpuno zadovoljava naše prohteve, ali tog prvog dana ne znamo da se ne može ni porediti sa brojnim drugim plažama u Ksamilu.
Hedonizam i za najprobirljivije
Šljunkovite, kamenite, peščane, betonirane. Da svako bira po svom ukusu. Sve vrste plaža i sve boje mora i peska. Nesreća je što su gotovo sve pod ležaljkama, jer javnih skoro da i nema. U septembru za 15, 10, pa i za pet evra, dobijate dve ležaljke i suncobran. Cena zavisi od lokacije plaže i sadržaja koje nudi. A takve sadržaje do sada nisam imala prilike da vidim. Sve što od zabave za vodu i oko nje možete da zamislite, Ksamil ima. Suncobrani sa heklanim klobucima u nekoliko boja, šepure se na vrelom albanskom suncu. Pretoplo, čak i za ranu jesen.
Od šetališta plaže i barovi odvojeni kamenim zidićem kroz celi Ksamil. Uz njega palme, bugenvilije u milion boja, stabla banana, gigantskih fikusa, bendžamina i kaktusa. I naravno, drvoredi maslina. A potom hoteli. Novi, moderni, sa bazenima. Sve izgrađeno sa ukusom i namerom da zadovolje prohteve turista iz čitavog sveta, čak i najprobirljivijih. Za one koji su spremni da plate, najluksuzniji smeštaj na obali mora, sa pogledom na četiri ostrva.
Nisam uspela da saznam odakle toliki uticaj Afrike na enterijerima plažnih barova i kafića, ali mistike nikad dosta, zar ne? Preuzeto ili izmaštano. Kako god. Lepo za oko, zanimljivo i neobično. Slaže se sa morem, vrućinom, palmama, bojom potamnelih turista i “ide“ uz egzotična pića, šum talasa i belinu peska.
Veći deo obale je stenovit i nepristupačan, a samo pojedini delovi su izgradnjom kamenih i drvenih ispusta “ukroćeni“ i osposobljeni za korišćenje. Plaže su, rekla bih, iako nisam proveravala, veštačke. Napravljene su u delovima grada gde su, manje surove crvenkaste stene, to dozvoljavale. Godinama su pripitomljavane i nasipane sitnim belim peskom i šljunkom, da bi dobile formu kakvu danas imaju. Neke su, to sam saznala, privatno vlasništvo. Prodate u prošlom veku retkim ambicioznim vizionarima, svesnim sopstvenog, ali rekla bih i nacionalnog turističkog potencijala. Mnogo toga se od tog vremena promenilo. Sada bi država, pričaju, da ispravi greške koje je pravila prodajom nacionalnog blaga, ali će to, čini mi se, ići teško.
Tokom leta, sva gradilišta se zatvaraju, a posao opet kreće krajem oktobra, kad više nema turista. Nekoliko desetina započetih zgrada u Ksamilu i Sarandi, do naredne sezone biće završeno, jer su tamo zime blage i građevinska sezona se ne prekida.
…….
Noću, sve blista i šljašti. Milioni svetiljki Maldive pretvaraju u Las Vegas. Na stotine restorana, od nacionalnih, sa albanskom tradicionalnom kuhinjom, preko grčkih, kojih je mnogo, jer je granica sa ovom zemljom blizu, preko meksičkih, do italijanskih. Na meniju, svega i svačega. Mnogo poslastičara, pekara, kafića i barova. A između njih prodavnice garderobe, suvenirnice, bogato snabdeveni marketi sa piljarama. Sve što turista poželi, Ksamil ima.
Jedino nema semafore. Sudeći po načinu na koji se odvija saobraćaj, i ne trebaju mu. Propisi se poštuju, a saobraćajna kultura, uključujući i strpljenje i toleranciju, na visokom je nivou. Prosto se iznenadite kad vidite da kolona strpljivo čeka nečije uključenje iz bočne ulice, bez trubljenja, psovki i nervoze. A voze svi, dobre automobile i motore, koji preplavljuju grad. Propustiće vas rado i van pešačkog, koji su u Ksamilu izdignuti, pa glume i “ležeće policajce“. Uprkos velikom broju automobila, gužvi nema. Svi bolji hoteli i vile imaju sopstveni parking. Ima i javnih, koji se plaćaju, jer je parkiranje u svim prometnijim ulicama, zabranjeno.
Cene – skuplje, ali podnošljivo
U odnosu na 2020., kada sam prvi put letovala u Albaniji, danas je tri puta skuplje. Doduše, upoređujem Drač sa Ksamilom, što i nije za poređenje, jer su cene na severu niže. Ipak, u proseku, slične su onima u Srbiji. Doduše, jaja su, iz meni neobjašnjivih razloga duplo skuplja, sir, posebno onaj kvalitetan, takođe. Povrće košta koliko i ovde, voće i nešto više, suhomesnati i mlečni proizvodi su za 10-ak posto skuplji. Meso, sveža riba i plodovi mora-jeftiniji.
U restoranima se jede za manje para nego u Srbiji, zato su gotovo svi, u vreme ručka i večere, puni. Voda se kupuje, a izbor suvenira je veliki, od potpuno autentičnih, do standardnih za sve letnje destinacije.
Ljudi – najveće bogatstvo Albanije
“Madam, dali ste mi jutros 15 evra za ležaljke, a mi smo danas cenu spustili na 10“, reći će mi Rita, menadžerka restorana koji izdaje plažnu opremu, kada sam se tog dana nešto kasnije pojavila na plaži, iako sam iste rezervisala rano ujutru. Mogla je da prećuti, a ja svakako za promenu ne bih saznala. Ali nije.
Ona je samo jedna od žena i ljudi koje ćemo tokom dve nedelje boravka u Ksamilu upoznati. Iako sve više Srba letuje u Albaniji, u odnosu na ostale, nas ima malo. “Servia“, konstatuju sa osmehom. Svi ljubazni i srdačni, od konobara, preko prodavaca do običnih žitelja Ksamila, poput mladog berberina, koji ostavlja mušteriju na stolici i izlazi iz radnje kako bi nas uputio na adresu koju tražimo. I svi govore engleski, iako su iz “zaostale“ Albanije.
Starica u crnini, kao zamrznuta u vremenu, sedi ispod razgranate smokve, pored kamenog zida i gleda u drugačiji život koji se pred njom odvija. Na pitanje, mogu li da je slikam, blago klima glavom. Prilazim da joj se zahvalim što mi je pozirala. Traži da joj pružim ruke. Ljubi ih. Ima potrebu nešto da mi ispriča, pokazuje na bučnu ulicu. Slušam je dugo. Ne razumem ni reči, a sve razumem.
Na razdaljini od 200-ak metara jedna od druge, stoje džamija i pravoslavna crkva Raspeća Hristovog. Pod uticajem obližnje Grčke, pravoslavlje se prelilo i na ovaj deo Albanije, u kojoj, prema poslednjem popisu, živi oko 30 procenata hrišćana. Putem do Ksamila uočavam sličnu situaciju: u selima i bogomolje i hramovi, ali i velika pravoslavna groblja. Veri se, tvrde neki izvori, u Albaniji, ne pridaje mnogo značaja. Ipak, pravoslavci koje sam upoznala, javno i sa ponosom nose krstiće na lancima i narukvicama kao znak pripadnosti “ortodoksnoj“ crkvi.
……
I mogla bih do sutra da sumiram utiske, ali ću prepustiti vama da steknete svoje, uz zaključak:
Nijednog trenutka, ni u jednoj situaciji, gde god da smo se nalazili nismo se osećali neprijatno. Naprotiv, bilo je udobno, kao kod kuće. Pomešani sa hiljadama turista sa svih strana sveta, od Amerike do Britanije i od Japana do Južnoafričke Republike, uživali smo u svom letovanju, pravom odmoru i za oči i za dušu.
Takvu sam Albaniju zavolela. Raskošnu, a jednostavnu. Još uvek toplu i srdačnu, uprkos uplivu novca i različitih ljudi. Ljubaznu i bez predrasuda, prema svima. Zato je preporučujem i zato ću opet otići. Ono što vas čini srećnim, bezbrižnim i opuštenim – nema cenu.
S. Stojiljković
