Juče je na portalu „Rešetka“ objavljen članak: „Da li Leskovčani hodaju preko kostiju svojih predaka? Radnici na hotelu tvrde da su naišli na masovne grobnice u strogom centru grada.„
U članku piše da je jedan radnik otkrio i fotografisao ostatke ljudskih kostiju i lobanje tokom građevinskih radova u centru grada prošle godine. Njegovi nadređeni su procenili da postoji mogućnost da se zaustave radovi ako se sazna istina pa su odlučili da je sakriju. Dokazi su bukvalno zaliveni betonom, a radniku je naređeno da o tome ne priča uz pretnju otkazom.
Pretpostavlja se da je reč o posmrtnim ostacima jedne od masovnih grobnica u koju su zatrpavani poginuli Leskovčani u savezničkom bombardovanju 06.09.1944.
Skrivanje pronađenih posmrtnih ostataka otvara više mučnih pitanja. Narednih dana ćemo videti da li su lokalne vlasti i nadležni organi kadri da sami nađu i javno postave ta pitanja i ponude nam odgovore.
2019-te godine sam na fb objavio tekst o istoriji leskovačkih urbanističkih katastrofa:
1) Prvom urbanističkom katastrofom i najnesrećnijim danom u istoriji našeg grada sam nazvao 06.09.1944.
2) Druga urbanistička katastrofa nas je zadesila tokom posleratne obnove kada je pominjanje bombardovanja postalo zabranjena tema, na mestu masovnih grobnica je izgrađen glavni gradski park bez ikakvog obeležja, a nedaleko odatle i Severni blok zgrada čiji je zadatak bio da sakrije od pogleda preostale kuće uglednih Leskovčana.
3) Treća urbanistička katastrofa se desila 90-ih godina kada je gradska vlast ignorisala urbaniste i na svoj način preuredila Zelenu pijacu i stimulisala divlju gradnju. Tada počinje era privremenih gradjevinskih dozvola koje omogućavaju gradnju bilo čega bilo gde bilo kako. Zbog toga ulica Dubočica danas ima različitu širinu u zavisnosti od toga koji njen deo merite. Ona se kreće u rasponu od 13m do 3m.
4) Trenutno preživljavamo četvrtu urbanističku katastrofu. Narod je glasao za aktuelne vlastodršce i dao im javno dobro da bi ga sačuvali. Umesto toga oni su ga prisvojili. Prisvojili su parkove Dubočice i Madere, reke oko Grdelice i Vlasotinca, šume Kukavice, aerodrom, vinograde Vinarca, pravo na radna mesta bolja od ropskih, budžet.
Budžet ne troše za održavanje drenažnih protivpoplavnih kanala, izgradnju vodovodne i kanalizacione mreže ili kvalitetnih puteva već za golf teren, fudbalski stadion, dovođenje i nagrađivanje Oktobarskom nagradom beskrupuloznih eksploatatorskih kompanija, žurke u Spomen parku, masovna okupljanja u vreme pandemije, zamenu novih bolničkih prozora za najnovije, zloupotrebu izbora, takmičenja u kojima gradonačelnik mora da bude najbolji jer mu je samo to nedostajalo pre no što se zadesio na vlasti …
Jednoga dana, kada žitelji Srbije budu sproveli korenite promene, kada budemo uspostavili pravnu državu i budemo pobedili kriminal i korupciju, kada budemo očistili, obnovili i unapredili naš grad,kada budem bio uticajniji,pokrenuću inicijativu da se simbolično obeleže sva četiri mesta leskovačkih urbanističkih katastrofa po jednim ružinim stablom koje je malo i vitko.
Ništa pretenciozno, bez drugog obeležja, bez table i teksta. Kao što je Bogdan Bogdanović izgradio naš Spomen park. Nepretenciozno, a predivno. Ne monumentalno, već duhovno.
Samo jedna biljka kao simbol prirode, života, lepote. Ruža je inače simbol ljubavi i privrženosti. Naše ljubavi i privrženosti ka svom gradu u kome smo rođeni, u kome smo odrasli, družili se, voleli, tugovali, za koji smo se borili na ulici i van ulice, na radnom mestu i van njega, u svom domu i izvan svog doma.
Obeležiti četiri energetske tačke našeg grada: centralni gradski park, ugao izmađu kuće Sotira Ilića i Severnog bloka, Zelenu pijacu i dve klupice u travnjaku kod solitera S5 u Dubočici. Četiri mesta susreta prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Četiri mesta prelaza iz jedne epohe u drugu. Četiri mesta suočavanja, preispitivanja, pokajanja, sazrevanja i obnove. Četiri mesta kao četiri blage vesti – četiri jevanđelja.
Moj cimer, dr Goran Stojiljković – Tutka, mi kaže da sam Don Kihot. Moja prijateljica, advokat, mi kaže da sam utopista. Moja žena mi kaže da sam sanjar. Ali, mislim da me baš zbog toga voli. Jer, moji snovi su moji putokazi. I vesnici sopstvenih mogućnosti!
Ako stepropustili...
