Često su nam neobična imena pojedinih sela u našemm kraju i smešna, pa ne biramo ni vreme ni mesto kada ćemo da ismejemo to selo ili njegove meštane, a da nismo ni svesni koliko istorijsko bogatstvo ta sela nose i zaslužuju naše poštovanje.
Prema knjizi Jovana Jovanovića „Leskovačko Porečje“, većina naselja u ovom kraju stara su nekoliko vekova, a pojedina su bila razarana i spaljivana do temelja i po nekoliko puta, što im je ostalo i zapisano u imenu.
Redakcija Leskovačkih vesti izdvaja vam poreklo imena nekoliko sela iz ovog kraja, a ostatak podataka iz Jovanovićeve knjige možete pročitati na sajtu tražimo.info
IGRIŠTE
Igrište u srpskom rečniku označava mesta nakome se igra. Moguće je da je u dalekoj prošlosti, dok naši slovenski preci nisu primili hrišćanstvo, izvodili igre sa značenjem kultne radnje. Taj lokalitet je prenet na ime sela, koje je tu nastalo.
PALIKUĆA
Selo je dobilo ime po tome što je paljeno, i to u dva navrata. Za ovo selo vezana su dva istorijska događaja, dve bitke koje su se, u dva veka, kod njega dogodile.
Prva se desila verovatno u toku 1789. godine, u doba takozvane Kočine Krajine, kada je Austrija, ratujući usavezu sa Rusima protiv Turske, osvojila od Turaka celu severnu Srbiju, do Aleksinca. Tada su se u Porečju digli Srbi na oružje, verujućida je došao kraj turskom carstvu. Porečke ustanike poveo je protiv Turaka Peša-Petar Prčić iz Nakrivanjskog Čifluka. U početku su ustanici imali uspeha, oslobodili su Jablanicu i Pustu Reku i doprli sve do Malog Kosova. U naponu ustanka, Peša Prčić, da bi dobio na ustanku veći značaj i psihološki delovao na narodne mase, proglasio sebe za cara. Kako austrijske vojska nije napredovala dalje na jug, na usamljenog Pešu navale Turci velikim snagama, sateraju u njegovo Porečje i kod sela Palikuće potuku a selo spale.
Druga bitka kod sela Palikuće desila se negde u aprilu 1807. godine – u doba Prvog ustanka. Karađorđe je radio na podizanju naroda leskovačkog kraja na Turke, i iz tog kraja imao svoje buljubaše (više oficire) Nikolu Strelju i Cvetka Vranovačkog Buzgundžiju. Dok je Strelja ratovao u vlasotinačkom kraju, Cvetko je digao na oružje sela u Jablanici. Pošto je spalio han u selu Bošnjaku, krenuo je sa svojom vosjkom u pravcu Grdeličke Klisure. Nije mogao ići preko Leskovca, u kome je bilo turske vojske, već je udario preko Sušice na Porečje. Prodirući kroz Porečje, on se sukobio sa Turcima, najpre kod sela Palikuće i drugi kod Vučja. Pokušaj zatvaranja grdeličke Klisure nije uspeo. Turci su ustanak ugušili. Po nekim zapisima, Cvetko je poginuo kod Palikuće dok je selo od strane Turaka spaljeno.
DRVODELJA
Nekada je prostor gde je danas selo bilo pod gustom šumom. U šumi su radile drvodelje, čije su kolibe na radilištu, vremenom, prerasle u stalno ljudsko naselje, koje je dobilo ime po njima – drvodeljama. Tako je nastalo ime sela.
KUKULOVCE
Kukulovce je dobilo ime po poljskom cveću kukulu, koja u proleće prekrije livade u ataru ovog sela. Moguće je da je ime sela nastalo po imenu pastira vlaške narodnosti Kukulu, koji se ovde prvi naselio.
DONJA JAJINA
Postoje tri varijante postanka imena ovog (i Gornjeg Jajina) sela. Prema prvoj legendi predeo gde je nastalo selo bio je pun bara sa bistrom vodom. One su bile obrasle ševarom i drugim barskim biljkama i naseljene mnogobrojnim vrstama barskih ptica, koje su se u ševarištu gnezdile, pa je na svim stranama bilo mnogo ptičjih jaja – pa je po tome mesto dobiko ime Jajno-Jajina. Prema drugoj verziji selo je dobilo ime po drveću jovi-jaji koga ima dosta na ovom prostoru. Po trećoj legendi selo ( i Donja i Gornja) Jajina je nazvano po čuvenom generalu Mehmeda II – Jaja paši čije je leno ovaj kraj bio u prvom periodu turske vlasti.
ŠIŠINCE
Ime sela je , po prvoj verziji, nastalo što su se na mestu gde je sada selo strigale-šišale ovce. Po drugoj verziji Šišince je postalo transformacijom starog sela Sušice (Sušice – Sušince – Šišince). Ne zna se koja je verzija tačna ali se u svakom slučaju radi o nagađanjima.
MIROŠEVCE
Kada su Sloveni došli na ove prostore primili su hrišćanstvo, sveštenik je dolazio na ovo mesto, da pod jednim velikim hrastom maže mirom svoju pastvu, da je miroše, pa je po tom osnovu selo dobilo ovaj naziv. Ipak ovo treba prihvatiti kao narodno predanje.
Dozvolite jednu digresiju za naziv sela „Miroševce“. Sloveni nisu „dośli na ove prostore“, već su oduvek ovde bili. S tim što je veliki broj Srba više puta napuštalo ove krajeve. Sloven je u stvari Srbin koji je imao sopstvenu mnogoboźačku veru, a koja je danas delom inkorporirana u pravoslavlje.
Po selima žive pravi Srbi, dok su se u gradovima mešali sa došljacima, zavojevačima, primali islam pa onda prelazili na pravoslavlje…