Danas često sa smeškom na licu govorimo o starom Leskovcu kao gradu crvenih fenjera sa preko deset javnih kuća, ali je malo poznato da je, izgleda upravo zbog njih, u gradu na Veternici vladala prava epidemija polnih bolesti na koje se upozoravalo i po tadašnjoj dnevnoj štampi.
Najstrašniji je apel jednog od lekara koji je u Leskovačkom glasniku od 27. januara 1921. godine apelovao i molio zaražene mladiće u Leskovcu da se nikako ne žene pre nego se izleče.
Ime lekara koji je u feljtonima objavljivao svoje tekstove u Leskovačkom glasniku nije poznato jer upravo ti brojevi u kojima je potpisan nedostaju u arhivi Narodne biblioteke, ali ostaje jako zapažena njegova osuda leskovačkih mladića koji su svesno svojim mladim suprugama prenosili u to vreme razne polne bolesti.
Taj tekst vam prenosimo u celosti:
“Za vreme rata je bilo sa čuđenjem konstatovano kako su ljudi hladnokrvno, eventualno uz ručak i čašu vina, u najboljem raspoloženju, prepričavali ratne vesti koje su nam javljale o tolikim hiljadama mrtvih i ranjenih ljudi. Često, kada se to ticalo neprijatelja, to se prepričavalo sa očitim žaljenjem što taj broj nije mnogo veći, dok smo inače bili kadri da se zgražavamo nad nekim ubistvom ili razbojništvom ge je, možda, samo jedan život propao ili bio u opasnosti da propadne.
Ima nešto u mojoj lekarskoj praksi što me mnogo podseća na to. Ispričaću jedan zločin koji se tako često vrši u našoj sredini, a znam da niko neće biti zgranut ni preneražen njime, iako je taj zločin užasan i podao, iako smo mi inače kadri da se rasplačemo na nečiju nesreću ne u pozorištu nego i na bioskopskoj sceni. Evo u čemu je taj zločin: Ljudi, zaraženi polnim bolestima žene se, iako su dovoljno svesni značenja i posledica tog njihovog čina po onu koju su sebi izabrali za drugaricu u životu i po ceo taj zajednički život.
To uzima toliko maha da se ne sme ćutke prelaziti preko toga. Poziv na uzbunu se mora dati za sve koji se imaju da brinu i kojima leži na srcu budućnost rase i dobro naroda. Možda će se tako postići da nam to ne bude više ona obična i banalna stvar koju ne marimo da slušamo, koja nas kao događaj zanima, a još manje uzbunjuje kao zločin.”
GRAD CRVENIH FENJERA
Javne kuće u Leskovcu bile su posebna vrsta objekta u prvoj polovini 20. veka u kojima su pored ugostiteljskih javno pružane i seksualne usluge za novac ili drugu materijalnu nadoknadu. Danas je malo poznata činjenica da su usluge ovog najstarijeg zanata na svetu u Leskovcu pružane u više desetina javnih kuća i kupler kafana.
„Najveći broj njih se nalazio na postoru od Kudljene do Drvene pijace, tj. od današnje Pošte do Vatrogasnog doma, ali samo ispred pojedinih je goreo čuveni crveni fenjer. Jedan od crvenih fenjera nalazio se pred kafanom „Amerika“. Sama kafana nalazila se na mestu današnjih lokala kod Šop Đokićeve kuće, njen najpoznatiji zakupac bio je Dragi Stojiljković zvani Dunija. U prizemlju „Amerike” nalazila se kafana dok su na spratu u sobama bile locirane seksualne radnice koje su dočekivale mušterije. Mušterije bi prvo platile gazdi da bi se popeli na sprat, na kome su mogli da biraju između nekoliko devojaka“, navodi se na Vikipediji.
Zbog prirode posla seksualne radnice su rednovno išle na preglede kod lekara, a izveštaj o zdravsvtvenom stanju davale su gazdi jer je Dragi Dunija bio veoma strog po pitanju zdravlja. Klijenti su često zahtevali promene, pa je Dragi seksualne radnice menjao na svaka dva meseca. Kupleraj su tokom dana posećivala mlađa klijentela dok je starija zahtevala diskreciju večeri.
Dragi Dunija streljan je greškom od strane partizana u selu Brza 1942. godine. Kafana je prestala sa radom posle savezničkog bombardovanja 1944. godine.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i Twitter nalogu.
