Prosto je neverovatno da je Đorđe u kolekcionarstvu već celu deceniju, a ovom oblašću se , kaže „inficirao“, još kao predškolac. Za deset godina, sebe vidi kao lekara, koji slobodno vreme provodi u sopstvenoj antikvarnici. Ovo je priča o verovatno najmlađem ozbiljnom kolekcionaru u Srbiji
Đorđe Stojanović, đak leskovačke Medicinske škole, ima malo godina, ali već zavidno iskustvo u kolekcionarstvu. Priseća se da je sve počelo onog dana kada mu je prijatelj njegovog oca doneo pun džak novčanica iz perioda hiperinflacije:
“ Sećam se da su neke još bile povezane bankarskim karikama. Za mene, dečaka od šest godina, to je tada bila zanimljiva igračka. Iako većina kolekcionara počne sa starim novcem, ja tada nisam ni umeo da razmišljam na taj način. Većina novčanica je stradala u igri, ali su se neke sačuvale. Onda sam pronašao neke značke, pa sam i njih sačuvao, ali opet kao igračke. Sa svakom novom godinom sam sve više pažnje posvećivao prikupljanju sitnih stvari koje više nisu bile u upotrebi, ali naravno, onako kao dečačić, neuko i amaterski. Prelomni trenutak u mom dotadašnjem životu dogodio se par godina kasnije. Na svoj 10. rođendan otišao sam na izložbu u Niš i tada sam se i ozbiljno zagrejao za kolekcionarstvo„.
Zarazio se ovim hobijem. Počeo da obilazi buvljake, redovno posećuje izložbe i sajmove u okolini. Roditelji, prepoznavši njegovu veliku želju, prate ga svuda gde se dešavalo nešto u vezi sa kolekcionarstvom:
“ Već sa 13 godina sam bio član leskovačkog Udruženja „Hisar“. To je bila nova faza mog života, kada sam prvi put izlagao na sajmu i dobio priliku da razgovaram sa ljudima koji su se time bavili decenijama. Od njih sam mnogo toga naučio. Između ostalog i kako da, recimo na buvljaku, prepoznam vrednu starinu. Verujte, ljudi nemaju pojma šta imaju u svojim kućama. Više puta sam čuo od starijih kolega da su među izbačenim stvarima pronašli prave kolekcionarske dragulje. U međuvremenu sam proučio mnogo tematskih knjiga, naučio šta je vredno, šta se traži i koliku cenu može dostići pojedini predmet. Kad te nešto zanima, trudiš se da što dublje uđeš u sve tajne. Počeci su bili amaterski, ali sada već imam ozbiljnu kolekciju starina„.
Najveći broj predmeta u njegovoj kolekciji je iz vremena Kraljevina Srbije i Jugoslavije i Kneževine Srbije. Posleratni period ga ne zanima:
“ Počeo sam sa novčanicama, a u jednom periodu se ozbiljnije posvetio numizmatici. Danas me to više ne privlači. Okupiram sam faleristikom (ordenje i medalje), upotrebnim i ukrasnim predmetima. Papirni novac i kovanice da, ali iz perioda Kraljevine. Neke od predmeta u mojoj kolekciji sam dobio na poklon, druge sam kupovao. Neverovatno je da su ljudi, koji su želeli da se „reše“ nekih starina, dobijali kontakt samnom i za mene čuvali ono što njima više ništa nije značilo. Kad sam kupovao, neke komade sam plaćao par stotina dinara, a za druge morao da izdvojim mnogo veće iznose„.
U svojoj kolekciji, Đorđe ima mnogo dokumenata, a oni se, otkriva, najteže čuvaju, jer ih mogu uništiti vlaga i drugi spoljašnji faktori. Ostale eksponate, takođe, mora redovno da održava:
“ Najvredniji predmeti iz kolekcije su u sefovima, a za ostale imam namenske police. Naravno da se svi predmeti moraju održavati. Tehniku i način sam naučio, i na tome sam mu vrlo zahvalan, od direktora leskovačkog muzeja, Nebojše Dimitrijevića, koji je i sam kolekcionar„.
Đorđe pojedine stvari iz svoje kolekcije prodaje, ali samo u slučaju da ih ima u više primeraka. Ostalo želi da sačuva za svoje potomke, koje će, nada se, motivisati da nastave njegovim putem.
U međuvremenu, ima želju da u Leskovcu otvori svoju antikvarnicu. Druga velika želja, a obe su deo najozbiljnijih planova, jeste da završi školu, a potom i studije medicine. Sebe, za deset godina, vidi kao lekara i ozbiljnog kolekcionara, koji slobodno vreme provodi u svojoj starinarnici u centru Leskovca.
Napred Đorđe, sreća prati hrabre i posvećene !
S. Stojiljković
Dečače idi juri devojke