Energetske zajednice postaju nova tačka preokreta u srpskoj energetskoj tranziciji. Umesto da proizvodnja struje ostane privilegija velikih investitora, ovaj model omogućava da građani, udruženja i lokalne institucije zajedno ulažu, upravljaju i raspodeljuju energiju. Njihova snaga nije samo u tehničkom rešenju, već u stvaranju solidarnosti, jačanju lokalne ekonomije i vraćanju odlučivanja u ruke zajednice. Ovaj model, zasnovan na saradnji, demokratizaciji i reinvestiranju profita u društveno korisne projekte, mogao bi da donese ne samo veću energetsku sigurnost, već i novu vrstu društvene solidarnosti na jugu Srbije. Stručnjaci Vladan Šćekić, dr Ilija Batas Bjelić i dr Dejan Doljak saglasni su da je ključ u povezivanju građana, jasnim pravilima i uklanjanju birokratskih prepreka.
Jedan od najzanimljivijih novih mehanizama u energetskom sektoru Srbije jesu energetske zajednice građana i zajednice obnovljivih izvora energije. Vladan Šćekić, stručnjak za energetiku i voditelj podkasta Elektrifikacija 2.0, ističe da ove zajednice nude mogućnost šireg građanskog učešća u proizvodnji i potrošnji električne energije – ne samo za sopstvene potrebe, već i kao oblik solidarne ekonomije.
– Energetske zajednice omogućavaju udruživanje građana, firmi, udruženja i javnih objekata sa ciljem zajedničke proizvodnje i razmene energije. Posebna vrednost leži u načelu „jedan član, jedan glas“, bez obzira na veličinu entiteta koji učestvuje u radu energetske zajednice građana. Time se uvodi elementarna direktna demokratija u energetski sistem – objašnjava Šćekić.
Zakonski osnov za formiranje ovih zajednica usvojen je kroz izmene Zakona o energetici u novembru 2024. godine. Iako doneti u kontroverznoj skupštinskoj proceduri, ovi propisi donose pozitivne promene: zajednice mogu da organizuju proizvodnju, skladištenje i potrošnju energije u okviru lokalne zajednice, ali i da profit reinvestiraju u društveno korisne svrhe.
– Zamislite da energetska zajednica otkupi višak električne energije od svojih članova po povoljnijim uslovima nego što bi je dobili na tržištu, a zatim je po nižoj ceni prodaje članovima koji nemaju svoju proizvodnju. Taj model ne samo da jača otpornost lokalne zajednice, već i doprinosi smanjenju energetskog siromaštva – ističe Šćekić.
Profit koji energetska zajednica ostvari mora biti usmeren nazad u zajednicu, što može značiti finansiranje energetske sanacije kuća, organizovanje edukacija, pa čak i direktnu pomoć energetski siromašnim domaćinstvima. Posebno je značajan potencijal ovih inicijativa na jugu Srbije, gde je životni standard znatno niži i broj siromašnih domaćinstava veći.
– Energetske zajednice nisu samo tehničko rešenje – one predstavljaju politički i društveni alat za osnaživanje zajednica. Njihov uspeh zavisi od funkcionalnosti, solidarnosti i spremnosti da zajednički rešavamo lokalne izazove – zaključuje Šćekić.
Energetske zajednice kao model za jačanje lokalnih zajednica
Za Vladana Šćekića, stručnjaka za energetiku i voditelja podkasta Elektrifikacija 2.0, energetske zajednice ne predstavljaju samo tehnički okvir za proizvodnju i razmenu energije, već širu platformu za osnaživanje lokalnih zajednica kroz principe demokratizacije, decentralizacije i digitalizacije.
– Ako energiju postavimo kao tačku okupljanja, ona može otvoriti vrata i za rešavanje drugih pitanja – upravljanje otpadom, lokalna proizvodnja hrane, pa i jačanje zajedničkih identiteta – kaže Šćekić.
Kao pozitivan primer navodi ostrvo Krk u Hrvatskoj, gde su lokalne vlasti, uz podršku građana, izgradile efikasan sistem upravljanja otpadom, kombinujući edukaciju, ekonomsku održivost i zajedničku odgovornost. Slična logika, ističe, može se primeniti i u proizvodnji hrane.
U Srbiji se trenutno formira prvi biodistrikt u Kolubarskom regionu, u kojem mali proizvođači hrane udružuju snage kako bi skratili prodajne lance, povezali se sa lokalnim tržištem i uključili turizam i tradicionalne proizvode. – Iza proizvodnje organske hrane krije se ista ideja kao i kod energetske zajednice – korist za čitavu lokalnu zajednicu – kaže on.
Četiri stuba tranzicije
Za Šćekića, energetska tranzicija počiva na četiri ključna principa:
- Dekarbonizacija – udaljavanje od proizvodnje energije iz fosilnih izvora, smanjenje emisije ugljen-dioksida i ostalih zagađujućih čestica.
- Decentralizacija – odmak od centralizovanih energetskih sistema ka mnoštvu manjih izvora širom zemlje.
- Demokratizacija – prilika da svako proizvodi električnu energiju za sopstvene potrebe ili da učestvuje u energetskim zajednicama koje rade po modelu model „jedan član, jedan glas“.
- Digitalizacija – pametno upravljanje energijom koje omogućava bolju iskorišćenost, veće profite i ulaganje u održivost sistema.
– Digitalizacija može transformisati Elektroprivredu Srbije u izuzetno profitabilnu kompaniju, naročito kada se u sistem uvedu novi kapaciteti za skladištenje energije, poput reverzibilne hidroelektrane Bistrica – objašnjava Šćekić.
Tako bi se višak energije iz sunca i vetra mogao jeftino skladištiti i zatim prodavati po višim cenama, pre svega na međunarodnom tržištu električne enrgije, u periodima kada je cena struje najviša..
– Time gradimo energetsku bezbednost i suverenitet Srbije, ali i stvaramo model razvoja koji je održiv, pravedan i zasnovan na interesima lokalnih zajednica – zaključuje Šćekić.
Energetske zajednice: borba za funkcionalan model u Srbiji
Iako je Zakon o energetici izmenjen krajem 2024. godine i time otvorio vrata formiranju energetskih zajednica građana, Vladan Šćekić ističe da je njihov razvoj tek na početku i da će proći barem dve do tri godine pre nego što zaista zažive u praksi.
– Da bi energetske zajednice funkcionisale, potrebno je usvojiti precizne podzakonske akte koji će definisati njihovu strukturu, načine rada i raspodelu energije među članovima – objašnjava Šćekić. On upozorava da trenutni regulatorni okvir još uvek ne odgovara na brojna pravna i finansijska pitanja, posebno kada je reč o obračunima, PDV-u, odnosima fizičkih i pravnih lica, te isplatama za višak proizvedene energije.
Pouke iz prethodnih propusta
Slične izazove Srbija je već iskusila prilikom uvođenja koncepta prozjumera – kupca-proizvođača električne energije. Tada su, kaže Šćekić, tehnički problemi bili precenjeni, dok se najveći izazovi zapravo ticali neusaglašenosti sa zakonima iz oblasti finansija.
Ako stepropustili...
– Profesor Rajaković je znao da kaže: ,,ako je tehnički problem jedini, imamo inženjere ,, – rešićemo ga. Problem je bio u ekonomiji i novim modelima obračuna, koji nisu bili paralelno prilagođeni – priseća se Šćekić.
Zbog toga su prvi prozjumeri dobijali račune sa minimalnim uštedama, uprkos velikim početnim ulaganjima. Tek nakon ozbiljnih napora, izmenjeni su i poreski zakoni, kao i uredba o naknadama i povlašćenim proizvođačima, pa su rokovi otplate značajno smanjeni – na oko 7–9 godina za male elektrane, odnosno 5–6 za veće sisteme.
Potrebna koordinacija s Ministarstvom finansija
Istu grešku, smatra Šćekić, država ne sme da ponovi sa energetskim zajednicama. Finansijska regulativa mora da prati promene u energetici, posebno kada je reč o isplatama između fizičkih i pravnih lica.
– Ako ja, kao fizičko lice, prodajem višak struje energetskoj zajednici, kako će mi ona to platiti a da se ne aktiviraju porezi, doprinosi i druge obaveze koje čine sistem neodrživim? Još uvek nemamo odgovor – naglašava.
Zbog toga inicijativa čeka detaljne podzakonske akte, nakon čega će se, uz pomoć evropskih partnera, tražiti modeli koji su pravno i operativno primenljivi i u Srbiji.
Društvena podrška i evropski uzori
I pored birokratskih prepreka, Šćekić ostaje optimista. Veruje da društvena dinamika, uključujući pojavu zborova i studentskih plenuma, može podstaći jače povezivanje građana i stvaranje lokalnih inicijativa.
– Ako biznisi i politika imaju svoje interese, imamo ih i mi, građani. Imamo pravo da se organizujemo i radimo na tome da svima bude bolje – kaže.
U prilog njegovoj viziji govori i praksa iz EU. Od kada je 2019. godine uvedena mogućnost formiranja energetskih zajednica, do danas ih je u Evropi registrovano gotovo 10.000. Do 2030. godine, svako mesto sa više od 10.000 stanovnika moraće da ima barem jednu takvu zajednicu u svojoj blizini.
– U EU, javni objekti ne samo da moraju imati svoje solarne panele, već su obavezni da kupuju energiju iz lokalnih energetskih zajednica. Time se građani ne stavljaju u centar samo iz ideoloških razloga, već jer su prepoznati kao ključni akteri energetske – i svake druge – tranzicije – zaključuje Šćekić.
Solarni paneli za građane: energija dostupna svima ili samo privilegovanima?
Iako se često stiče utisak da su solarne elektrane privilegija ekonomski moćnijih, naučni saradnici dr Ilija Batas Bjelić sa Instituta tehničkih nauka SANU i dr Dejan Doljak iz Geografskog instituta „Jovan Cvijić“ SANU ističu da su se u Srbiji ipak desili značajni pomaci.
Usvajanjem Zakona o korišćenju obnovljivih izvora energije 2021. godine, a zatim njegovim revizijama 2023. i 2024, pojednostavljene su procedure za domaćinstva i firme koje žele da postanu prozjumeri – kupci-proizvođači. To znači da mogu instalirati solarne panele za sopstvenu potrošnju, a višak električne energije predavati u mrežu.
Primer energetske zadruge iz Srbije
Koncept energetskih zadruga više nije apstrakcija ni u Srbiji. Najpoznatiji primer je „Energetska zadruga Elektropionir“, osnovana krajem 2019. godine, sa ciljem da uključi građane u energetsku tranziciju. Do sada su realizovali prvu zadružnu solarnu elektranu u Srbiji – „Solarnu Staru“, postavljenu na krovovima mesnih zajednica u selima Temska i Dojkinci na Staroj planini.
Još jedan primer je agrosolarna elektrana „Solarna berba“, instalirana na organskoj farmi Organela u Gornjoj Bukovici, sa kapacitetom od 17,5 kW. Ovi projekti pokazuju da lokalne inicijative imaju potencijal, posebno u ruralnim sredinama i među manjim proizvođačima.
Prozjumeri – sve brojnija grupa
Prema podacima Elektrodistribucije Srbije iz februara 2025. godine, u zemlji je registrovano oko 4.400 prozjumera. Iako se i dalje suočavaju s brojnim tehničkim i administrativnim preprekama, ovaj broj pokazuje da solarna energija postaje dostupnija širem krugu građana – onima koji su spremni da se angažuju i investiraju.
– Važno je da zakonodavni okvir dodatno unapredi položaj ovih aktera i omogući im ne samo da proizvode energiju za svoje potrebe, već i da dugoročno ostvaruju ekonomsku korist od toga – poručuju Bjelić i Doljak.
Prizori požara izgorele solarne elektrane u selu Goli Rid kod Lebana su veoma dramatični i upozoravajući, jer je u pokušaju gašenja velike vatrene stihije stradao njen čuvar.