A put Jovana Naumovića počeo je daleko od Dunava. U rodnom Leskovcu.
Ipak, odnos istorijskog pamćenja prema ovom velikanu ostaje paradoksalan. Njegov rodni Leskovac mu se, do danas, nije odužio na adekvatan način. Zbog ideoloških previranja nakon 1945. godine, general Jovan Naumović nije dobio ni svoju ulicu, a kamoli spomenik.
Nasuprot tome, njegovo ime i sećanje na sjajnu vojničku karijeru ponosno čuva sever Srbije. Na predlog lokalnog stanovništva u Vojvodini iz 1935. godine, jedna železnička stanica i naselje nadomak Subotice i danas se zvanično zovu Naumovićevo, podsećajući putnike na generala koji je nekada komandovao Potiskom divizijom.
„Vojnička karijera generala Jovana M. Naumovića savršeno oslikava sudbinu tadašnjeg srpskog oficirskog kora. Njegovo komandovanje legendarnim Gvozdenim pukom i gotovo filmski taktički podvizi uvrstili su ga među najistaknutije vojne stratege. Kroz Naumovićev lik, od herojskih juriša 1914, preko političke nemilosti nakon Solunskog procesa, pa do doslednog odbijanja saradnje sa okupatorom u Drugom svetskom ratu, vidimo nepokolebljiv moral i odanost vojničkoj zakletvi.
Ipak, država, ali i njegov rodni grad su se ogrešili o ovog hrabrog srpskog vojskovođu, ranjavanog 11 puta i nosioca najviših vojnih odlikovanja. Verujem da će ova priča o njemu bar donekle ispraviti učinjenu mu nepravdu i sačuvati sećanje na našeg slavnog sugrađanina“, kaže u predgovoru istoričar Veroljub Trajković.
I. Juriš uz pesmu
Na obali Dunava kod Smedereva, tog hladnog novembarskog jutra 1914. godine, već satima je odjekivala puščana i artiljerijska paljba. Austrougarska vojska pokušavala je da se prebaci preko reke i Srbiji zada udarac s leđa. Branili su ih iscrpljeni trećepozivci – ljudi koji su iza sebe ostavili njive, porodice i zanate, a pred sobom imali neprijatelja bolje opremljenog, brojnijeg i sigurnog da će tog dana probiti srpsku odbranu.
Pomoć je hitno tražena. Tridesetak kilometara dalje, u selu Petka, nalazio se major Jovan Naumović, komandant bataljona Drugog pešadijskog puka „Knjaz Mihailo“, čuvenog Gvozdenog puka. Sa njim je bilo oko pet stotina mladih vojnika, tek pristiglih iz krajeva koji su samo dve godine ranije oslobođeni od turske vlasti. Bili su to momci iz Jablanice, Zaplanja, sa Kopaonika i iz Vardarske Makedonije, još uvek na obuci, ali spremni da krenu tamo gde ih otadžbina pozove.
Nije bilo vremena za odmor. Ni za dugo savetovanje.
Naumović je izdao naređenje za pokret. Ne za marš. Za trčanje.
Pet stotina vojnika krenulo je prema Smederevu pod punom ratnom opremom, noseći puške, municiju i sve što je jedan pešadinac morao da ima uz sebe. Trideset dva kilometra nisu prelazili hodom, već gotovo u trku, jer je svaki minut značio razliku između odbrane i sloma fronta.
Kasnije će, u svojim memoarima, zapisati da je na njihovim licima video ono što se retko viđa i u ratu.
„Na licima vidiš razdraganost, iz očiju čitaš ponos… ljudi sa Zaplanja, iz Jablanice, sa vrhova Kopaonika… ostaviše sve: ralo, kola, ovce, goveda, voćnjake, kukuruze, šarenicu i uprtaču na leđima, nekoliko groševa i komad hleba, zbogom, pa hajd u komandu…“
U tim rečima nije bilo ni patetike ni književnog ukrašavanja. To je bio pogled čoveka koji je svoje vojnike poznavao. Znao je odakle dolaze, šta ostavljaju iza sebe i zašto bez oklevanja kreću u rat.
Kada su stigli na položaje kod Smedereva, pred njima se otvorio prizor koji nije ulivao nadu. Austrougarske jedinice već su se učvrstile na obali Dunava. Iscrpljeni branioci satima su odolevali, ali su bili na izmaku snage.
Naumović je tada učinio nešto što nijedan vojni priručnik nije mogao da predvidi.
Pozvao je najgrlatije vojnike da stanu ispred stroja. Naredio im je da zapevaju. Ali ne bilo koju pesmu. Zatražio je da u poznatoj pesmi promene jedan jedini stih. Umesto „već u duši Srbadije“, pevali su „već u srcu Šumadije“, želeći da pesmom ohrabre iscrpljene branioce koji su se borili nekoliko stotina metara ispred njih. Pesma je odjeknula položajima. Branioci su podigli glave. A onda je major iz Leskovca stao pred svoje vojnike.
„Braćo! Došao je trenutak da vratimo krv Šumadincima, koji su nas oslobodili od Turaka posle petovekovnog ropstva! Hoćemo li?“
Odgovor je bio jednoglasan.
„Hoćemo!“
Ako stepropustili...
„Juriš!“
Ono što je usledilo ušlo je u istoriju srpske vojske. Juriš mladih vojnika razbio je austrougarske položaje. Neprijatelj je potisnut prema Dunavu, veliki broj vojnika je zarobljen, a pokušaj da se srpska vojska napadne s leđa bio je osujećen.
Kada je bitka završena, Naumović je svom pretpostavljenom, gotovo usput, rekao:
„Oprostite. Rekao sam vam da ćemo za pola sata završiti posao. Izbili smo na Dunav za sedamnaest minuta.“
Jovan Naumović rodio se u Leskovcu, varoši koja je tek nekoliko meseci ranije, posle vekova pod Osmanlijama, počela da uči kako izgleda život u slobodi. U porodici Mihaila i Marije Naumović rođen je dečak za koga niko nije mogao da nasluti da će jednog dana postati armijski general i jedan od najodlikovanijih srpskih oficira svoje generacije.
Otac Mihailo bio je vojni liferant. U kući Naumovića vojska nije bila daleka državna ustanova, već deo svakodnevice. Možda je upravo tu, među razgovorima o vojnicima, opremi i državi koja se tek učvršćivala posle oslobođenja, mali Jovan prvi put počeo da razume šta znači služiti otadžbini.
Detinjstvo je proveo između Leskovca, Vranja i Niša, gde je završavao osnovnu školu i gimnaziju. Bio je među onim mladićima koji su rano pronašli svoj životni poziv. Dok su njegovi vršnjaci tek razmišljali čime će se baviti, Jovan je već znao da želi vojnički poziv.
Prvog septembra 1897. godine stupio je u XXX klasu niže škole Vojne akademije. Bio je vredan, disciplinovan i izuzetno talentovan. Kada je dve godine kasnije proizveden u čin pešadijskog potporučnika, već se izdvajao među svojim kolegama. Ostalo je zabeleženo da je bio najbolji strelac svoje klase, zbog čega ga je kralj odlikovao nesvakidašnjim poklonom – zlatnim satom. To nije bila samo nagrada za precizno gađanje. Bilo je to priznanje da je pred srpskom vojskom stajao mlad oficir od kojeg se mnogo očekivalo.
Ni sam tada nije mogao da pretpostavi da će ga život odvesti kroz gotovo sve ratove koje će Srbija voditi u narednih četrdeset godina. Da će menjati činove, ali ne i naviku da bude prvi. Da će biti ranjavan, odlikovan, osporavan, unapređivan i zarobljavan. Da će komandovati pukovima, divizijama, armijama i žandarmerijom. Ali pre svega toga, postojao je jedan mladi potporučnik iz Leskovca koji je verovao da se čast oficira ne dokazuje rečima. Već ličnim primerom. I upravo će ga taj princip pratiti kroz čitav život.
I. Put ratnika
Postoje ljudi kojima je vojnička služba zanimanje. A postoje oni kojima postane sudbina. Za Jovana Naumovića granica između ta dva gotovo da nije postojala.
Tek što je kao mladi potporučnik stupio u 6. pešadijski puk, pokazao je osobine zbog kojih su ga pretpostavljeni brzo zapazili. Već 1902. godine postavljen je za ađutanta puka, što je bila dužnost koja se nije poveravala svakom mladom oficiru. Bio je marljiv, precizan i besprekorno obučen, ali su ga saborci pre svega pamtili po nečemu drugom – nikada nije tražio od vojnika ono što sam nije bio spreman da učini.
Srbija je tih godina živela u nemirnom vremenu. Posle oslobođenja od Osmanlija, njene granice još nisu obuhvatale sve krajeve u kojima je živelo srpsko stanovništvo. U Staroj Srbiji i Makedoniji i dalje je trajala borba protiv turske vlasti, a mladi oficiri bili su uvereni da će upravo oni jednog dana dovršiti posao započet u oslobodilačkim ratovima.
Jovan Naumović bio je jedan od njih. Kao aktivni učesnik Majskog prevrata 1903. godine, našao se među oficirima koji su verovali da država ulazi u novo razdoblje. Za učešće u događajima koji su promenili politički kurs Srbije odlikovan je Karađorđevom zvezdom IV reda. Istovremeno, tih godina pristupa i organizaciji „Ujedinjenje ili smrt“, poznatijoj kao „Crna ruka“, čije će članstvo kasnije obeležiti deo njegove karijere.
Ali dok su se političke prilike u Beogradu menjale, Jovana je mnogo više privlačila granica. Već 1904. godine oblači drugačiju uniformu. Postaje vojvoda Ivan Osogovski. Pod tim imenom odlazi u četničke akcije protiv turskih snaga na prostoru današnje Severne Makedonije. O tim godinama ostalo je malo njegovih ličnih zapisa, ali se zna da je upravo tada stekao iskustvo koje nijedna vojna škola nije mogla da pruži. Male čete, neizvesni noćni marševi, planinski prevoji, zasede i stalna opasnost postali su njegova svakodnevica.
U tim akcijama naučio je da komandant ne može biti samo čovek koji izdaje naređenja. Mora biti prvi kada se kreće. Poslednji kada se povlači.
Po povratku u Beograd nastavlja školovanje na Višoj školi Vojne akademije, koju završava između 1905. i 1907. godine. Postavljen je za komandira čete 8. pešadijskog puka, a potom i komandira mitraljeske čete, roda vojske koji je u to vreme predstavljao novu i izuzetno važnu snagu na bojištu. Za revnosnu službu 1908. godine odlikovan je Zlatnom medaljom, a njegov uspon u vojnoj hijerarhiji tekao je gotovo bez zastoja. Međutim, niko od tadašnjih oficira nije mogao da nasluti koliko će brzo znanje stečeno na vežbalištima biti provereno u pravom ratu.
Kada je u jesen 1912. godine objavljena mobilizacija za Prvi balkanski rat, Srbija je ustala gotovo u jednom danu. Kasnije će Naumović zapisati prizor koji nikada nije zaboravio:
„Na licima vidiš razdraganost, iz očiju čitaš ponos… ljudi sa Zaplanja, iz Jablanice, sa vrhova Kopaonika… ostaviše sve: ralo, kola, ovce, goveda, voćnjake, kukuruze, šarenicu i uprtaču na leđima, nekoliko groševa i komad hleba, zbogom, pa hajd u komandu…“
To nisu bile reči generala koji iz kancelarije opisuje vojsku. To su bile reči čoveka koji je sa tim ljudima delio rovove. Mobilizacijom je postavljen za komandanta 11. bataljona Drugog pešadijskog puka „Knjaz Mihailo“, jedinice koja će u istoriju ući pod imenom Gvozdeni puk. Od tog trenutka njegov život gotovo da se više nije mogao odvojiti od rata. Sa svojim bataljonom učestvuje u borbama kod Trnavca, Kumanova, Pletvara, Bakarnog gumna, Bitolja, Bregalnice i na Grlenskim visovima.
Svaka od tih bitaka donosila je novu pobedu, ali i novu cenu.
Na Zletovskoj reci, predvodeći juriš na neprijateljske položaje, uspeva da zarobi komandanta 13. bugarskog puka, čitavu jednu bateriju, vojnu muziku i previjalište. Bio je to podvig o kojem se govorilo širom srpske vojske.
Na Lepom visu njegovi vojnici zaplenjuju četiri mitraljeza. Na Bakarnom gumnu biva teško kontuzovan. Na Grlenskim visovima ranjen je bugarskim bajonetima. Retko koji oficir je toliko puta bio izložen neposrednoj vatri kao Jovan Naumović. Još ređe je neko posle svakog ranjavanja ponovo stajao na čelu svojih vojnika.
Za hrabrost pokazanu u Balkanskim ratovima odlikovan je Zlatnom medaljom za hrabrost i Karađorđevom zvezdom sa mačevima IV reda. Za većinu ljudi to bi predstavljalo vrhunac vojne karijere. Za Jovana Naumovića bila je to tek priprema za iskušenja koja su dolazila.
Jer samo godinu dana kasnije, Evropa će utonuti u rat kakav do tada nije zapamtila. A major iz Leskovca ponovo će stati ispred svojih vojnika. Ovoga puta u borbi koja će odlučivati ne samo sudbinu Srbije, već i njegovu sopstvenu.
II. General koji je uvek išao ispred svojih vojnika
Rat je čoveka mogao da promeni. Jovana Naumovića nije. Menjali su se činovi na njegovim epoletama, jedinice kojima je komandovao i bojišta na kojima se borio, ali je jedna osobina ostajala ista – vojnici su ga gotovo uvek gledali ispred sebe.
Od marta 1914. godine postavljen je za komandanta Vardarskog bataljona. Nije prošlo mnogo vremena, a Srbija se ponovo našla u ratu. Posle atentata u Sarajevu i austrougarskog ultimatuma, zemlja je u leto iste godine ušla u sukob koji će prerasti u Prvi svetski rat.
Za Naumovića to nije bio početak rata. Bio je to nastavak života koji je već godinama provodio u uniformi. Samo nekoliko meseci kasnije, 27. oktobra 1914. godine, na svoj trideset peti rođendan, našao se u jednoj od najznačajnijih bitaka svoje karijere. Kod Smedereva.
Tog dana nije samo predvodio juriš koji je ostao upamćen u istoriji srpske vojske. Posle razbijanja neprijateljskih položaja njegova jedinica uspela je da zarobi dva komandanta austrougarskih pukova, čime je neprijateljskoj brigadi nanet težak udarac. Za pokazanu hrabrost odlikovan je Karađorđevom zvezdom sa mačevima III reda, jednim od najviših srpskih ratnih odlikovanja, a stiglo je i veliko međunarodno priznanje – francuska Legija časti.
Za mnoge oficire to bi bio vrhunac vojne slave. Za Naumovića je bio tek jedan od mnogih ratnih dana.
Već naredne godine Srbija se suočila sa novom ofanzivom Centralnih sila. U septembru 1915. godine, prilikom pokušaja neprijateljskog prelaska Dunava kod Kostolca, Naumović je uzastopnim protivnapadima sprečavao zauzimanje srpskih položaja. U jednoj od borbi teško je kontuzovan. Pao je na zemljište koje je pokušavao da odbrani.
Za njim su pali i njegova dvojica zamenika. To možda najbolje govori koliko su komandanti tog vremena bili blizu svojih vojnika. Nisu komandovali iz daljine. Delili su istu sudbinu.
Kada se front počeo lomiti pod zajedničkim udarom nemačke, austrougarske i bugarske vojske, Naumović preuzima komandu nad 18. pešadijskim pukom. Sa njim učestvuje u borbama na Mačjoj steni, severno od Prištine, i na Sitnici, pokušavajući da uspori nadiranje daleko brojnijeg neprijatelja.
A onda dolazi ono što će cela jedna generacija pamtiti kao najveću golgotu. Povlačenje preko Albanije. Sa svojim pukom prolazi preko Peći, Plava i Gusinja, sve do Skadra. Glad. Sneg. Bolest. Smrt.
To više nije bio rat u kojem se osvajaju položaji.
To je bila borba da se sačuva živa vojska. Naumović ni tada nije bio pošteđen.
U dotadašnjim borbama zadobio je jedanaest rana, među kojima i dve od bugarskih bajoneta. Kao težak ranjenik evakuisan je preko Italije u Francusku. Malo je onih koji su verovali da će se čovek sa tolikim povredama više ikada vratiti u aktivnu službu.
Ali njega je bilo teško otpisati. Dok se oporavljao, odlikovan je Belim orlom sa mačevima III reda i unapređen u čin potpukovnika. Već krajem marta 1916. godine ponovo je u uniformi.
Na Krfu učestvuje u obuci vojnika kao pomoćnik komandanta 12. pešadijskog puka, da bi sa obnovljenom srpskom vojskom prešao na Solunski front. Od avgusta 1916. godine učestvuje u borbama na Veterniku, a zatim i na Kajmakčalanu, jednoj od najkrvavijih bitaka koje je srpska vojska vodila tokom rata. Sa svojim vojnicima učestvuje u gonjenju neprijatelja prema Sokolcu, Rovovskoj i Brazdavskoj kosi.
Početkom 1917. godine postavljen je za instruktora za obuku puškomitraljezaca, a zatim ponovo preuzima komandu nad 12. pešadijskim pukom u sastavu Šumadijske divizije Druge armije. Još jedno odlikovanje – Beli orao sa mačevima IV reda – stiglo je kao potvrda da je njegova hrabrost odavno prevazišla granice jedne bitke.
Ali rat nije donosio samo slavu. Doneo je i jednu od najvećih nepravdi u njegovom životu.
Kao pripadnik organizacije „Crna ruka“, našao se među oficirima obuhvaćenim Solunskim procesom. U jeku rata, kada je srpskoj vojsci bio potreban svaki iskusan komandant, penzionisan je 20. juna 1917. godine. Mnogi bi tada zauvek skinuli uniformu. Naumović nije.
Već 23. septembra 1918. godine, neposredno uoči završnih operacija za proboj Solunskog fronta, vraćen je u aktivnu službu. Njegova vojnička priča time nije završena. Naprotiv. Posle oslobođenja i stvaranja nove države čekao ga je sasvim drugačiji zadatak.
Više nije trebalo osvajati položaje. Trebalo je graditi vojsku.
Od decembra 1918. godine učestvuje u Misiji za organizaciju vojske u Sloveniji. Kao komandant Jezerskog odreda ulazi u Celovac, gde preuzima dužnost komandanta mesta. U Ljubljani zatim formira Dravski pešadijski puk, iz kojeg će kasnije nastati 37, 39, 40. i 45. pešadijski puk.
Za taj rad ponovo je odlikovan Belim orlom sa mačevima. Sledile su godine odgovornosti i neprekidnog napredovanja.
Od 1920. do kraja 1927. komanduje 39. pešadijskim pukom u Celju, gde stiče ugled jednog od najpouzdanijih starešina jugoslovenske vojske. Unapređen je u čin pukovnika, odlikovan poljskim ordenom Virtuti militari, Ordenom Svetog Save III reda i Belim orlom V reda.
Od januara 1928. postaje veliki župan Skopske oblasti, a u tom periodu unapređen je u čin brigadnog generala. Slede dužnosti komandanta Jadranske divizijske oblasti, potom Potiske divizijske oblasti u Subotici, gde je 1933. unapređen u čin divizijskog generala.
Kruna njegove međuratne karijere dolazi 1935. godine, kada preuzima dužnost komandanta Žandarmerije Kraljevine Jugoslavije, jedne od najodgovornijih funkcija u tadašnjoj državi. Tri godine kasnije postavljen je za komandanta Pete armijske oblasti sa sedištem u Nišu i unapređen u čin armijskog generala.
Za dečaka koji je nekada iz Leskovca otišao na Vojnu akademiju sa jednim koferom i mnogo snova, bio je to vrh vojne karijere.
Ali istorija za Jovana Naumovića još nije rekla poslednju reč.
Kada je krajem 1940. godine penzionisan, mnogi su verovali da je njegovo vreme završeno. Nisu znali da će se samo nekoliko meseci kasnije ponovo naći u uniformi. Ovoga puta, pred najtežim iskušenjem u životu.
IV. Poslednja straža
Krajem 1940. godine armijski general Jovan Naumović skinuo je uniformu. Imao je za sobom više od četiri decenije vojničke službe, tri rata, jedanaest rana, najviša domaća i strana odlikovanja, komandovanje pukovima, divizijama, armijskim oblastima i Žandarmerijom Kraljevine Jugoslavije. Mogao je da veruje da je svoje dugove prema otadžbini odavno isplatio.
Istorija je, međutim, mislila drugačije.
Posle događaja od 27. marta 1941. godine ponovo je pozvan u vojsku. U šezdeset drugoj godini života reaktiviran je i postavljen za komandanta trupa Treće armijske oblasti, koje su imale zadatak da brane istočnu Makedoniju i pravac prema Grčkoj. Njegove jedinice bile su deo Treće grupe armija pod komandom armijskog generala Milana Nedića.
Bio je to gotovo bezizlazan zadatak. Mobilizacija je proglašena kasno. Jedinice nisu bile potpuno popunjene, a nemačka ratna mašinerija već je pokazivala svoju razornu snagu širom Evrope.
Napad je počeo 6. aprila. Već narednog dana Nemci su zauzeli Skoplje. Naumovićeve jedinice nisu uspele da ostvare strateški cilj zbog kojeg su bile raspoređene, ali su pružale otpor sve dok je to bilo moguće. Posebno se istakao Strumički odred, koji je, prema nemačkim dokumentima, uspeo da uništi četrnaest nemačkih tenkova pre nego što je savladan i zarobljen. U borbama se istakla i tenkovska četa opremljena francuskim tenkovima „Reno R-35“, koja je, iako brojčano i tehnički inferiorna, pokušala da zaustavi nemačko napredovanje.
Kapitulacijom Kraljevine Jugoslavije završena je i njegova poslednja ratna komanda.
Usledilo je zarobljeništvo.
Za mnoge oficire to je bio kraj vojničkog puta. Za Jovana Naumovića bilo je još jedno iskušenje.
Britanski oficiri ponudili su mu mogućnost da kod Ohrida napusti zemlju i izbegne zarobljavanje. Odbio je. Nije želeo da ode dok njegovi vojnici ostaju iza njega. Ta odluka ga je odvela u nemačke logore.
U zarobljeništvu je, prema dostupnim podacima, prijavljen nemačkim vlastima kao čovek koji podržava Narodnooslobodilački pokret. Zbog toga je izdvojen od ostalih i zadržan u bolničkom pritvoru. Istovremeno, među pojedinim jugoslovenskim generalima koji su sarađivali sa okupacionim vlastima dobio je nadimak „crveni general“, što dovoljno govori da ni tada nije bio čovek koji je pristajao na kompromise zarad sopstvene sigurnosti.
Negde pred kraj rata, već teško bolestan, iscrpljen i fizički slomljen, vraćen je u Srbiju.
Bio je to povratak čoveka koji je nekada komandovao armijama, a sada je nosio teret godina, rana i zarobljeništva.
Nije dočekao kraj rata.
Preminuo je 13. februara 1945. godine u Beogradu. Sahranjen je na Novom groblju.
Iza uniforme postojao je, međutim, i jedan sasvim drugačiji Jovan Naumović.
Godine 1907. oženio se Leposavom, ćerkom beogradskog trgovca Dimitrija Grujića. U braku su dobili ćerku Jelenu i sinove Dušana, Mihaila i Miloša. Jelena se udala za artiljerijskog oficira Bratislava Nedeljkovića, kasnijeg pukovnika Jugoslovenske narodne armije. Najstariji sin Dušan završio je Vojnu akademiju i postao konjički poručnik. Posle Drugog svetskog rata nekoliko godina službovao je u Britanskoj armiji. Mihailo je krenuo očevim putem kao pešadijski potporučnik i uspeo je da izbegne zarobljavanje 1941. godine. Najmlađi sin Miloš izabrao je drugačiji životni poziv. Postao je lekar, imunolog i naučni savetnik Instituta „Torlak“, ostavljajući trag u medicinskoj nauci.
Međutim, surovi kovitlac Drugog svetskog rata doneo mu je najveću porodičnu dramu: dok je stari general odbijao saradnju sa Nemcima u logorskim barakama, njegov sin se u Srbiji našao na suprotnoj strani u krvavom građanskom ratu.
Kum porodice Naumović bio je jedan od najuglednijih ljudi tadašnjeg Beograda, industrijalac i gradonačelnik Vlada Ilić, što govori o ugledu koji je armijski general uživao među savremenicima.
Život Jovana Naumovića teško je sažeti u nekoliko rečenica.
Bio je dečak iz Leskovca koji je, svega dvadesetak godina nakon oslobođenja grada od Osmanlija, krenuo putem vojnika. Njegova biografija obuhvata gotovo pola veka najburnije srpske istorije.
Ali možda nijedna činjenica ne govori o njemu više od jedne slike.
One iz novembra 1914. godine. Pet stotina umornih vojnika trči prema Smederevu. Ispred njih ide njihov komandant. Ne iza njih.
Tako je Jovan Naumović vodio svoje vojnike čitavog života.
I upravo zbog toga njegovo ime zaslužuje da se i danas izgovara sa poštovanjem – ne samo među vojnim istoričarima, već i u njegovom rodnom Leskovcu.
S. Stojiljković
Ovaj tekst omogućio je grad Leskovac sufinansiranjem projekta “Tragovi Leskovčana u svetu”. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izržavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
