U Srbiji knjige trpe sve. Ne one pravih pisaca, gde je umetnička mašta ne samo dozvoljena već i poželjna, već one zvanične, koje generacijama treba da služe kao pouzdani dokument. A i državi.
Zbog tih, takvih, maštovitih „autora“ knjige koje su pored svedočenja o identitu pojedinca i dokument o postojanju neke nacije na određenom prostoru, u Srbiji se’ladno desi da administracija nekog proglasi mrtvim pa da čovek, živ živcijat toj istoj administraciji mora da dokazuje da nije umro. Nekom dodele u dokumentima pogrešan pol i to nikome ne zasmeta i ne primeti, čak i kada ga pozovu u vojsku, sve do ostvarenja penzije, kada, u slučaju o kome sam čitala, čovek zbog pogrešne šifre mora da dokazuje pred organima da je muškarac a ne žena. Greške retko ko vidi dok se državi plaća, ali kada ona treba da plati, onda se uoči.
Evo, desio se i slučaj da moram,posle 25 godina od smrti dede po ocu, ćatama da dokazujem je on ceo život proveo kao Pavlović i čak sahranjen kao takav. Međutim, matična služba, tvrdi suprotno a ja slučajno primetila grešku, jer smo vaspitani da se državi tj njenim predstavnicima mora verovati. Matična kancelarija u Lepenici, tj matičar, mi to osporava jer čoveku lepo piše u knjigama da se moj deda, otac moga oca, preziva Stanisavljević.
Papir, kao što rekosmo, sve trpi, baš kao i tehnika tj računar, koji beleži ono što ukucavate. Tako je moj deda, Božidar, posle nedavne smrti moga oca, u izvodu iz knjige umrlih, dobio prezime Stanisavljević. Njegova prva supruga, majka moga oca u isti dokument upisana je kao Dobrinka Nikolić. U venčanom listu mojih roditelja, novopečeni, da kažem, kumovi, su usaglašeniji, pa su roditelji moga oca oboje Stanisavljević.
Na pitanje matičaru u telefenskom razgovoru, šta da radim, s obzirom da je reč o netačnim podacima, dobijam ležeran odgovor da slobodno predam papire „Dunav“ osiguranju radi naplate troškova osiguranja za oca i PIO fondu, kako bi moja majka ostvarila pravo na porodičnu penziju. Ostala sam zabezeknuta! Vidno uznemirena i iznervirana i istraumirana od svih nedavnih događaja,rekla sam mu da mi ne pada napamet da dostavljam netačne, što znači i lažne podatke a on ostajao pri tome da su baba i deda tako upisani. Ako su tako upisani u knjigu rođenih mog oca, kao Stanisavljević odnosno Nikolić, zašto su u knjigu venčanih mojih roditelja, upisani oboje kao Stanisavljević? Koga briga ko je brljao!
Moj deda je ceo život proveo kao Pavlović i umro pod tim prezimenom. Na to prezime je primao platu, penziju, stizao mu porez, čak sam pronašla i njegov izvod iz matične knjige umrlih gde je Pavlović, na ugovoru o poklonu imovine se lično potpisao tako… Međutim, džaba… U knjige rođenih, pored podataka o mom ocu, kažu, stoje navedeni podaci! A k ih je upisao? Eto, deda na dan upisa sina u matične knjige rođenih, verovatno je dobio želju da promeni prezime! Knjige i kompjuter kažu da je moj deda bio lažov a sa njim i cela porodica Pavlović, uža i šira, i svi oni koji su Božidara znali kao Pavlovića. Posebna krivica pada na institucije i organe, koje su ga takođe sedamdesti i kusur godina tretirale kao Pavlovića. Tek za pokojnu babu, dilema je trostruks, da li je Nikolić, Stanisavljević ili Pavlović, kako joj i piše na spomeniku?
I da ne zaboravim, čak je i druga supruga moga dede, sahranjena pod prezimenom Pavlović , kako piše u izvodu umrlih. Čak je bila udata za Božidara Pavlovića, po tom dokumentu. I da dodam još i to, u dedinom izvodu umrlih, njegov otac, Velimir i majka, Ljubica su, zamislite, Pavlović! Ali, služba je uvek u pravu, pa matičar veli da pored dedinog „pravog“ prezimena Stanisavljević, stoji i potpis da je tako. A moj otac, ne znajući ni sam kako mu se otac prezivao, celog je života vadio dokumenta, pa i izvode iz knjiga rdđenih, ne primetivši da mu je otac Stanisavljević a majka Stanisavljevič ili Nikolić, možda mu je bilo ostavljeno da odabere kako mu volja. Neki novi kum rešio izglda da se igra ili mu se prezimena nisu dopadala, ali morao bi da zna da kum daje imena a prezimena se najčešće prenose u porodici, generacijama. Ukoliko neko želi da ga promeni, mora državi da plati novčanu nadoknadu za to i da promeni lična dokumenta i opet plati.
Sada, pošto matične knjige kažu tako, evo preporuke državnim organima da nas, Pavloviće, kazne što smo svi komplet zavaravali nadležne o svom identitetu, s obzirom da po knjigama mi nemamo nikakve krvne, niti bilo koje veze sa pokojnim Božidarom Stanisavljevićem, čiju imovinu evo, uzurpiramo već 25 godina i baštinimo je ko da nam je od oca ili dede ostala. I da predstavnici odgovornog državnog aparata pronađu prave naslednike – Stanisavljeviće. Takodje, da odgovorne za ovako precizno vođenje državnih dokumenata nagrade i zbog zalaganja na otkrivanju lažnih identiteta, obavezno unaprede i odlikuju.
Inače, za Stanisavljeviće ne bih znala, ali mi Pavlovići smo naučeni da kad su lokalne institucije u pitanju, nekako smo uvek naporni i krivi. Što nam je opština prodala uređeno gradsko građevinsko zemljište bez prilaza a mi, bezobrazni čitavih 30 godina remetili mir nadležnih da ispune svoje obaveze. Nezahvalni što smo nakon tri decenije dobili sokak sa skakaonicom od 3,5 metara širine, umesto okretnice, što nam taj isti plac uknjižen po manjoj kvadraturi nego sto smo kupili i platili… Mora da nismo u pravu ni sto se Božidara Stanisavljevića tiče, pa ga uporno za života, i po smrti, prekrštavamo u Pavlović i svojatamo.. Eto, Pavlovići, naučite se pameti i upamtite za sva vremena, može li vaša reč protiv zvanične, institucionalne. Čija je starija i čijoj se veruje? Onome ko je brljao nekažnjeno po knjgma i primao i platu za to, ili vašim izvodima?
A to kada ćemo i kako podneti dokumentaciju da ostvarimo svoja prava, pa koga briga! Važno da se straći osam sati na poslu, dugo je to vreme, i na kraju meseca primi platica.
Ljiljana Pavlović – glavna i odgovorna urednica portala Vesnik 017 sa sedištem u Vladičinom Hanu
