Direktno podstaknut dešavanjima od pre par dana, pisanjem Dragana Marinkovića na portalu Rešetka o situaciji na jednom odeljenju leskovačkog Doma zdravlja i odgovorom jednog od, po meni, najboljih leskovačkih lekara Aleksandra Rangelova na sve to, želim da ukažem na način i puteve kojima treba ići u rešavanju problema od opšteg društvenog značaja kako bi pre svega mi Leskovčani, a onda i svi stanovnici Srbije konačno krenuli u stvaranje jednog zdravog društva sa malo više pravde i poštovanja zakona i pre svega poštovanja običnog čoveka.
Prašina podignuta objavljivanjem slike, namerno, slučajno, zlonamerno ili iz najbolje namere ovoga puta nije ništa prekrila, već je itekako njenim podizanjem po ko zna koji put otkriveno nešto što se može nazvati sociološkim ili psihološkim fenomenom.
Spremnost na podele, zauzimanje stavova, držanje strana, besmislene diskusije i dokazivanja su i ovog puta slikovito prikazani na društenim mrežama i u komentarima.
Već samo nakon par dana sve je zaboravljeno, život ide dalje, mi smo se ispraznili od negativne energije, ličnih i ostalih nezadovoljstava, a to što nam ostaju problemi, mnogo veći, ozbiljniji, sudbonosniji, na čije rešavanje nikao da se okrenemo i potrošimo malo sebe, kao da nikome nije bitno.
Problemi koji postoje u leskovačkom Domu zdravlja, bolnici, uopšte u zdravstvu svakako nisu od juče. Tu su godinama pa i decenijama i sve to vreme kao da niko i nije pokušao da ih reši, već ih je dodatno podsticao i zalivao svojom sujetom, bahatošću, neznanjem, ali i nečinjenjem.
Veoma važno je pitanje, gde smo bili mi u svemu tome. Mi građani tako spremni i orni da zagrejemo tastature, telefone, zaposednemo društvene mreže, da se borimo slovima i rečima, a tako nejaki, slabi i ponajviše sebični i nedovoljno hrabri kada je potrebna neka konkretna rekcija, izlazak na ulicu, društveno angažovanje, direktna borba za svoja prava, žrtvovanje sebe i svoje komocije.
Dok u jeku naše bitke na društvenim mrežama saznajemo da porodilje na odeljenju ginekologije sestre polivaju flašama, jer nisu mogle drugačije da se umiju pošto u kupatilu nema tople vode, ajde da se setimo onih 50 ili 100 evra, ili veće sume koje smo dali lekaru, kao „čast“ ili „kako bi sve bilo u redu“. Setimo se diskusija na tu temu i pitanja, „kolko spremi za doktora“, kolko dade na doktora“.
Dok slušamo koliko se čeka na red za skener ili neke druge spcijalističke preglede, ili kada se po ko zna koji put pitamo zašto leskovačka bolnica nema magnetnu rezonancu, setimo se onih kesica kafe, napolitanki i bonbonjera koje su naše bake nekada nosile sestrama, kako bi završile preko reda i toga kako se tradicija i u ovom slučaju itekako poštuje samo su sume i načini drugačiji.
Kada dođemo do saznanja da Leskovac nema hitnu stomatološku službu, da je uništetna apotekarska ustanova, da se domovi zdravlja u Grdelici i Vučju praktično svode na nivo običnih zdravstvenih stanica, da se stomatolozima duguju zarade, kada se setite nehumanih uslova kojima smo bili izloženi u doba korone, lekara koji rade u privatnim klinikama, dok ih u svojoj službi ne možete naći, ili su na bolovanju, da im je država ozakonila mito u vidu dozvoljenog poklana, pa se setite i onog poštenog i iskrenog medicinskog osoblja koje bi da sve bude drugačije i koje je malo i sramota svojih kolega, ali je nedovoljno jako da bilo šta samo pokrene, a mi se onda zapitajmo šta smo to kao graćani učinili da do svega toga ne dođe ili smo možda svojim činjenjima pogurali priču.
Kada vam posle svih saznanja o stanju u leskovačkom zdravstvu direktor bolnice sa ogromnom dozom ushićenja saopšti kako mu je srce puno kada vidi kako omladina dolazi do bolnice i ispred nove fasade prave selfije, zato što je fasada lepa i moderna, a vi se samo zapitajte kako ste glasali, da li ste glasali, za koga ste glasali. Setite se nekih protesta koji su organizovani, a vi ste navodno bili sprečeni.
Setite se svega ovoga, ali ne da bi vam to neko stavio na savest, „nabio na nos“, već da bi svi zajedno nešto shvatili, na greškama naučili, greške priznali i postali bolji i kvalitetniji za neko novo vreme koje dolazi i koje samo mi možemo učiniti boljim i dostojnim, bez obzira na sve međunarodne potrese i uticaje koji dolaze sa strane.
Mnogo toga, zavisi od nas i može da krene od nas.
Igor Jovanović je član novoformiranog Pokreta za Leskovac
Ako stepropustili...
Bravo Igore….