Ko visoko leti, nisko pada

Na stranicama srpske istorije pominje se jedan događaj iz 1813. godine. Nakon propasti Prvog srpskog ustanka, pedeset srpskih devojaka iz sela Skela kraj Obrenovca se odlučilo na kolektivno samoubistvo. Bežeći od turske osvete, one su rešile da se uhvate za ruke i skoče u Savu ne želeći da izgube devojačku čast i dostojanstvo. Jedna legenda kaže da su dve po dve međusobom svoje duge kose vezivale u čvor da bi jedna povukla drugu u slučaju da neka od njih okleva.

Tekst koji sam napisao o Aptiv sindromu bio je motivisan ne samo mojim saosećanjem već i divljenjem prema mladim, lepim ženama Jablaničkog okruga koje su svesno izabrale težak životni put.

Pred svakom od njih je bio izbor između karijere nemilosrdno eksploatisanog fabričkog radnika budućeg invalida i karijere nekog ko se bavi socijalno prihvatljivim oblikom psihofizičke prostitucije. Birajući između harema i smrti nekada, bilo je devojaka i žena među našim precima koje su birale smrt skokom sa stene u nabujalu reku. Birajući između harema i invalidnosti danas, ima devojaka i žena koje biraju invalidnost.

Nakon objavljivanja teksta o Aptivu, desile su se neverovatne stvari koje za mene predstavljaju neku vrstu prekretnice!

Priču je prenelo mnogo medijskih kuća: Rešetka, Stav life, Luftika, N1, Nova S, Danas, čak je i Teofil Pančić pisao o nama. Na fb je usledila lavina reakcija: do sada tačno 1828 lajkova, 993 deljenja, 257 komentara, stotine zahteva za fb prijateljstvo iz cele Srbije, drugih bivših SFRJ republika i od naših ljudi iz inostranstva. Neprestano mi stižu poruke podrške na koje jedva stižem da odgovorim i molim vas neka mi ne zamere oni kojima još uvek nisam.

Problemi sa kojima se sreću narodi cele bivše Jugoslavije sem Slovenije su isti i sažeto mi ih je nabrojala jedna fb prijateljica sa primorja: „Političari su narodu propovedali rodoljublje i nacionalizam i u isto vreme krali i uništavali, ostalo je samo Sunce i plaže, čak se i hrana uvozi preko stranih trgovačkih lanaca, hrana zadnje klase, a radnici se eksploatišu bez milosti …“ Pula, Rijeka, Split, Zagreb, Osijek, Podgorica, Kolašin, Sarajevo, Tuzla, Banjaluka, Novi Pazar, Kosovska Mitrovica, Skoplje, srpski gradovi od Vranja do Subotice i od Užica do Pirota i Zaječara. Sa svih strana ista iskustva, isto razočaranje, ista želja da se jedni drugima ižalimo … i ispovedimo … i izvinimo … očigledno je da smo pogrešili …

Napokon suočeni sa samima sobom shvatili smo da vlastodršci svojim delovanjem, medijima i školstvom namerno kod naroda neguju nezrelost, nesposobnost, strah i nesamostalnost. Tako je narod pretvoren u eksploatisano roblje, a vlastodršci u vlasnike našeg zdravlja i bolesti, života i smrti.

Razlika između porobljenog naroda i SNS robovlasnika se jasno vidi u komentarima koje pišu botovi – unajmljeni pisci bajkovitih hvalospeva u slavu vlasti. Njihove umorne, prepoznatljive komentare možete pročitati na sajtu Jugmedie. Za razliku od većine mojih prijatelja ja rad i pristup te medijske kuće doživljavam kao vrlo koristan i objektivan upravo zbog retke mogućnosti da se na jednom mestu iznesu suprotstavljena mišljenja.

Botovski komentari su mi interesantni jer se dele u dve velike grupe:

1) Gradonačelnik i njegov SNS kadar rade super, a za Aptiv sindrom su krivi građani jer nisu naviknuti na rad, meki su i razmaženi i lako obole.

2) Gradonačelnik i njegov SNS kadar rade super, a za Aptiv sindrom su krivi seljaci jer glume da su bolesni da bi išli na lažna bolovanja specijalno u vreme sezone branja paradajza i malina.

Ispada da su krivi i oni koji žive u gradu i oni koji žive na selu. Pitam se gde žive unajmljeni reklameri SNS privredne politike? Ne u gradu, ne u selu, znači ne na zemlji. Verovatno misle da žive na nebu koje su im ptice izrentirale kao što primorci turistima rentiraju apartmane na moru? Pa, svako letovanje ima svoj početak i kraj, a narodna poslovica glasi:

„Ko visoko leti, nisko pada!“

Pratite REШETKU na Facebook, Instagram, X (Twitter) i TikTok mreži. Budite uvek u toku!