U subotu, 13. marta bila je šesta godišnjica tragedije koja se desila prilikom akcije spašavanja ljudskih života. Sledećeg dana, u nedelju, dežurna lekarka iz službe Hitne pomoći u prestonici u redovnom direktnom uključenju u Jutarnji program Javnog servisa s pravom rezignirano je primetila da više od polovine ljudi koji se obraćaju njima za pomoć u svom domu nema toplomer.
Ove dve tragične činjenice, samo naizgled nepovezane, govore u osnovi o neznanju, nespremnosti koja svakoj bolesti daje maha i pretvara u životno opasnu. Letu helikoptera prethodila je jedna rizična, maloletnička trudnoća. Sunovratu zdravstva prethodi razaranje zdravog tkiva društva, neznanje koje nagriza um.
Svaki čovek je pre svima i za sve kriv, napisao je Dostojevski, međutim, mladi ne mogu biti krivi zato što u obrazovnom sistemu nema mesta za zdravstvenu kulturu, mladi ne mogu biti krivi što im očevi i majke i dalje više veruju porukama iz časopisa Tajne i magije, mladi ne mogu biti krivi što se Ministartvo prosvete bavi godinu dana odgovorima na kritike sistema online nastave, umesto unapređenja sadržaja i uvođenja novih, mladi ne mogu biti krivi što su učeni da se bolest krije kao nešto ukleto, mladi ne mogu biti krivi što mesecima na jednom kanalu slušaju o neophodnoti nošenja maski, na drugom vide državnike koji se svima u lice smeju, na trećem šarlatane koji trbunjaju o svetskoj zaveri i bezazlenoj zarazi.
U društvu u kojem je kultura na margini ili se kao pseudokultura masovno konzumira u formi Cece, Kije i Lukasa, a zdravstvena kultura završava, stvarno i metaforično često na stranicama astrologa, magova i vračara ne moze se očekivati preko noći promena. Naročito kada dnevno dobijas hranu za neznanje i strahove od najviših predstavnika politike.
Ali, prošlo je godinu dana od dokidanja života i dokinutih sloboda pandemijom. Umesto što se bavimo kontrolom štete i statistikama, nije li vreme da se opremimo kvalitetno i za ono što dolazi. Nužno neće biti svetla budućnosti i idilično proleće, no, ne znači da mora da bude srednjovekovni mrak. Nešto smo mogli i morali razabrati.
Posle planetarnog užasa moguće je i da neka druga bolest parališe svet. Zato je važno da je dočekamo. Nikada ne možeš biti spreman i dovoljno opremljen, pa ipak, nikada ne možeš pobediti ako ne znaš protiv čega se boriš. Zato je nemerljivo velika odgovornost Ministarstva prosvete koje se nije pozabavilo planiranjem uvođenja novih nastavnih jedinica i predmetnih celina.
Smatram da je loša poruka što se kontinuirano kroz medije navode neki zastrašujući podaci o brojevima i tako se dodatno pravi tenzija kada je potrebno preusmeriti fokus, a ne postiže se rezultat. Što se sve, zaključno sa novom, skupom i ambicioznom kampanjom, radi stihijski, nekontrinuirano, bez dubine i širine.
Kroz uvođenje kvalitetnog zdravstvenog obrazovanja rizici svakodnevice bili bi manji i naša omladina bi znala da se blagovremeno i pravilno zaštiti i od infektivnih i od polno prenosivih bolesti, neželjene trudnoće… Kroz taj vid obrazovanja bi dobili i smernice za pravilnu ishranu, fizičku aktivnost i važnost urednog života za normalan rast i razvoj tih mladih ljudi koji su naša budućnost.
Mi smo do sada mislili da zahvaljujući internetu deca imaju informacije o svemu, ali se pokazalo da su informacije površne i nedovoljne. Kažu da deca ne čitaju ništa što ima više od 143 znaka.Ipak, nije sve i do njihove krivice. Nešto je, i to mnogo i do nas samih. Odraslih, ponajviše odgovornih na funcijama.
Biljana Maksimović je diplomirani politikolg. Rođena je 1. maja 1965. godine u Beogradu. Bila je duže od deset godina članica Demokratske stranke i šefica informativne službe. Iz stranke je izbačena jednim SMS-om, koji je glasio „zbogom“.
