Loakl koji se nalazi na početku Ulice Sevtozara Markovića, okružen skromnim radnjicama i pekarama preko puta same zgrade pošte, decenijama je Leskovčanima donosio sreću. Više od sedamdeset godina! Danas je premešten stotinak metara dalje niz ulicu.
U pitanju je lokal Državne lutrije Srbije, a bukvalno nema čoveka u ovom gradu da nije znao da, ukoliko želi da uplati loto, to može da uradi upravo na ovom mestu.
“U ono zlatno vreme, kada je loptice iz bubnja izvlačila Suzana Mančić, redovi ispred lokala za popunu loto listića prostirali su se sve do Hotela Beograd. Takva slična situacija ponovila se i početkom devedesetih godina, a onda se pojavila afera sa nameštanjem loptica i građani su izgubili poverenje u tu igru na sreću. Sve je postalo drugačije”, priseća se sedmadesettrogodišnji penzioner Miroslav Marinković, koga su svi zvali u Leskovcu zvali “loto brkom”, a koji je na tom random mestu proveo punih trideset godina.
Priseća se onih vremena kada je sef od uplata za loto bio prepun para, a ni on ni njegova koleginica nisu imali strah da barataju tolikim novcem.
“Sami smo nosili milionske pazare u džakovima do pošte. Bilo je to neko drugo vreme”, navodi.
A, bogami, i sam je imao dobitak u igrama na sreću.
“Koleginica i ja smo redovno igrali loto, na kombinaciji brojeva koje mi je izdiktirao sin, sa samo tri godine, nekoliko puta sam dobio peticu ili šesticu, nikada glavni zgoditak, ali zato smo koleginica i ja osvojili glavni zgoditak na sportskoj prognozi. To vam je isti onaj listić poput Pantićevog u ‘Tesnoj koži’. Sećam se da smo tada pravili kuću, a od podeljenog zgoditka sam uspeo da kupim celokupnu stolariju za kući i material za krov”, priseća se Marinković.
Leskovčani Biserka i Miroljub Ristić nisu bili baš takve sreće, pre bi se reklo da su bili baksuzne.
“To je bilo osamdesetih godina. Tek smo se zabavljali, ali smo redovno, kao i cela tadašnja Jugoslavija uplaćivali loto kombinaciju. Igrali smo svakog petka “naše brojeve”. Jedne nedelje je uplaćivao Miško, druge ja. I tako, sedimo u tadašnjem kafiću ‘Studio’, gledamo Suzanu kako izvlači brojeve, i ono svi naši. Sedmica! Bili smo u šoku od sreće, a onda smo shvatili da baš te nedelje nismo uplatili listić. Miško je mislio da je moj, a ja da je njegov red. Gadno smo se posvađali, mislim da smo čak tada i raskinuli, ali ipak, eto, ta ‘baksuzna’ sedmica nas nije sprečila da više od 30 godina živimo u srećnom braku”, priča našem novinaru ova Leskovčanka.
Danas više ne igra loto, ali se sa setom seća i tog vremena, ali i lokala kojeg više nema. A preko puta njega šljašti nova kockarnica. Možda ona, nekome ko duboko nije zagazio u porok, i danas donosi sreću.
Ako stepropustili...
25000 na greb greb …oko 3500maraka tada sa 5 dinara u sali sam nabo…
ceo moj razred je jeo i pio jos imali eksukrziju u kotor…a posle kotora opet sa 5 dinara u dzepu…
bese lepo…