Priča o aždaji iz Veternice – ili moderna bajka sa polusrećnim krajem

Bio jednom jedan atipičan par. Ona – izgubljena negde na pola puta, između emocija sa jedne i novog Ajfona i šljaštećih čizmica sa druge strane. I on – sa pogledom koji se česće zaustavljao u visini napumpanog bicepsa, nego u visini njenih nebeskoplavih očiju. Visoka brineta u ranim dvadesetim, studentkinja Filozofije, tokom leta u poseti svom rodnom gradu. A preko puta, pripadnik novog društvenog sloja, kratko podšišan “mali privrednik”, stariji od nje ne više od 20 godina, sa lancem oko vrata ne težim od 700 grama. Crvenih očiju, što od alkohola, što od raznoraznih opijata, i sa pozamašnom količinom kreatina u organizmu. Sedeli su na ćebetu, pokraj reke Veternice, okruženi đubretom, fekalijama i školjkama automobila, posle uobičajene seanse na zadnjem sedištu njegovog Audija.

-Đorđe, dokle ćemo ovako? Jasno je meni da ova priča ne vodi ne nikud. Ne znam ni sama kako sam pala na taj lažni glamur…

-Prestani! Sama znaš da je tvoja buducnost kraj mene. Obećavam, oteraću ženu uskoro, a i decu zajedno sa njom, pa ćemo ja i ti graditi neko svoje gnezdo… Upravljaćeš svim mojom kafićima. I bataliti taj prokleti fakultet, kome to još treba. Vidi mene, šta mi fali! Zar to nije ono što si od starta želela?

Nije to bilo ono što je Ana želela. Ana je oduvek maštala o svom princu na belom konju, ali je, negde usput, završila sa Đorđem na belom. Bez konja. Pod usput se podrazumevaju turbulentni provodi na mestina gde je tarapana, sa čudnim tipovima koji bi da pale grad, dok Jašar dopire iz zvučnika njihovih automobila.

Ljubav njenog života bio je Mihajlo. Onaj koga zna od malena. Koji živi u istom naselju kao i ona. S kim je piškila u pesku i vozila bicikl na 3 točka. Koji joj je poklanjao lančiće od maslačka i pokazivao joj kako se prelazi nivo 7-4 na Super Mariju. Kupovao joj sladoled na drvce (uglavnom Kapri), šećernu vunu i Semijeve lizalice. Bio je njen prvi ples, prvi poljubac, prvi seks, prvi odgledani dokumentarac na Diskaveriju (o izumiranju mamuta) prva velika svađa, posle sto i nekog večitog derbija. Kada su njeni prohtevi došli van njegovog dometa i njih dvoje su postali Histori. Uplovila je u vezu sa Đorđem, počela da pije šampanjac u separeima klubova, oblači firmiranu garderobu i letuje u Antaliji, a zauzvrat je trpela staračke ruke na sebi i ispunjavala bolesne fantazije matorog perverznjaka.

-Ne mogu više da pristajem na tvoje ucene… Odavno mi ova veza ne prija, shvatila sam da me te stvari ne usrećuju, bila sam lakomislena…

-A neee! Sad nema nazad. Mnogo sam ulozio u tebe, pizda ti materina šugava, da bi sad tako lako digao ruke od svega!

-Molim te…

-Nemoj da me moliš! Dobro znaš šta moze da ti se desi, ako samo pomisliš da odeš od mene. A i s tvojim ćaletom igram mali fudbal ponedeljkom. Lako može da se desi da u jednom trenutku sazna da mu je ćerka drolja, koja fura sa oženjenim muškarcem, a da već u narednom ostane bez leve potkolenice, nakon mog klizećeg starta u maniru Igora Duljaja, hahahaha!

Ana briznu u plač…

Par stotina metara dalje od mesta na kome se to dešavalo, Mihajlo je kretao ka svojoj omiljenoj klupici, mestu gde je jedino mogao da pronađe mir. U jednoj ruci držao je košarkašku loptu, koju je oduvek izuzetno poštovao, a u drugoj dva litra hladnog Zaječarskog. Bio je do obližnjeg terena, da šutne koji put, kao nekad. Zvuk prolaska lopte kroz mrežicu, bio je za njega najlepsi zvuk koji je ikada čuo. Pored onog ‘volim te’ koje mu je Ana jednom uputila…

Mihajlo je fin momak, iz ugledne gradske porodice, koji svoj talenat za sve i svašta nikad nije znao da pretoči u nešto veliko. Uvek bi ostajao nedorečen… Možda ga je i to isto zvanje ‘dobrog dečka iz kraja’ koštalo mnogo. Bio je uvek tu pri vrhu, ali nikad na njemu. Nije bio spreman da gazi preko ljudi, zarad ostvarenja nekih ciljeva. Neostvareni sportista, neostvareni ekonomista i pisac u dalekoj budućnosti. I večiti dečak. Sa širokim dečačkim osmehom, kojim je znao da razoružava.

Činilo mu se da tone sve dublje. Postao je hladan i ravnodušan i imao je samo dve slabe tačke: jedna je bila Zvezda, a druga – Ana. Ali je samo zbog nje, bio spreman na sve.

-Evo nas, tu smo. Moje omiljeno mesto… (Započeo je neki izmisljeni razgovor sa loptom). Uvek sam voleo ovde da dolazim. I posle fudbala u Svetozaru i posle burne noci u ABC-u i posle popravnog iz fizike i posle polufinala sa Turskom i posle Bordoa… I tu sam je prvi put poljubio i tu mi je rekla da odlazi daleko, jer je Leskovac guši… Kako ko? Pa Mala. Njegova Mala (voleo je da o sebi priča u trećem licu). Pili pivo, slušali Skaja i šetali kejom kasno. On je voleo nju, ona njega ljubila strasno, hehehe. Činilo mu se da se i lopta nasmejela, kao i Anina majka one noći, kad je pošao da je traži, a ona mu rekla da joj se više ne javlja i da ne donosi jesen njenom proleću. Od tad, više nikad nije osetio leptiriće u stomaku. Osećao je leptiriće u stomakliji. I slušao iskljucivo Srećka Šušića – Ulica rađa grešnike.

U jednom trenutku, lopta zaista progovori. E sad, od piva ili ne, nikad nećemo saznati.

-Pogledaj tamo, stotinak metara odavde, čini se da je Ana u opasnosti.

Mihajlo promeni izraz lica i stusti se ka reci. Doduše, brzinom vinjakom opijenog Nenada Milijaša, ali ipak dade sve od sebe. Ispred njega se ukaza crni Audi, ćelavi muškarac narkoman i dole na ćebetu, Ana. Njegova Ana. On goloruk, opijen jeftinim Zaječarcem, a preko puta njega čovek sa pištoljem u ruci. Činilo mu se da je svemu kraj. Čitav život mu prolete pred očima.

Mihajlo je mogao samo da veruje u čudo. Kao i Ana. I čudo se i desilo. Baš u trenutku kada je Đorđe bio spreman da puca, nebo se zacrni, zemlja se zatrese, Veternica se zatalasa i iz nje ispliva prava pravcata – aždaja. Mihajlo skoči preko Ane u želji da je zaštiti. Đorđe je jedva stigao da ispusti krik, a već je krenuo da se vari u aždajinom šestom želucu. Aždaja onda zastade, ne želeći da remeti dijalog Mihajla i Ane. To im dođe nešto kao poslednja cigareta pre konačnog pogubljenja. Aždajin poklon za Dan zaljubljenih.

– Jesi li to ti, stara ljubavi, šta li ti se posle mene to dogodilo? krenuo je Mihajlo šaljivo. Iako nije bio trenutak za šalu, nikad taj nije za to mario. Voleo je da dobaci uvek i u svakoj prilici. Ta duhovitost je valjda i ono čime je kupio Anu.

-Budalo… nasmeši se Ana.

Jedan zagrljaj je promenio sve. On je njoj oprostio to što se promenila, što nije bila ona Ana koju je znao, ona koja je volela sitna iznenađenja, vožnju na ramu njegovog bicikla i zajedničko uživanje u Saut parku. Ona je njemu oprostila to što nije bio dovoljno ambiciozan, nekad mozda i lenj, to što se nije dovoljno borio za njih i to što je bila broj 2. Iza Zvezde.

A ono što ih je zaista spasilo aždajinih čeljusti, nije bilo to njihovo emotivno proseravanje, već to što je aždaja prepoznala Mihajla.

–  Mihajlo, sećaš se one hladne septembarske noći, kad je moj Čukarički ispao iz Kupa mesne zajednice ‘Banovo brdo’? To je bila noć našeg susreta, na ovom istom mestu. Rekao si mi da ne ridam, da je sve to deo sporta i da si ti to proziveo vise puta. Od Strazbura pa nadalje…

–  Sećam se…

–  Pa hvala ti prijatelju, spasao si me sigurne smrti. Bio sam spreman da se samozapalim…. Ne pratim fudbal više, sad navijam za Tampa bej…

-Hahahahahahahaha! smeh se prolomi leskovačkim kejom.

Čas Anin smeh, čas Mihajlov, čas aždajin, naizmenično kao u indijskim serijama.

Aždaja onda ispali čarobni prah iz svojih nozdrva i pretvori crni Audi u džinovski džuboks. Mahnu, nasmeja se i vrati se nekud u dubine Veternice. Nebo se razvedri, Leskovac nastavi po starom. A Mihajlo priđe džuboksu, ubaci sitniš i pusti pesmu grupe SARS, Lutka. Tu, na obali Veternice, u njihovom rodnom gradu, zaplesaše ples koji je trajao i trajao i trajao… Zauvek.

Pratite REШETKU na Facebook, Instagram, X (Twitter) i TikTok mreži. Budite uvek u toku!