Sa nepunih 16 godina Dimitrije iz Donje Jajne, lep kao lutka, vodi celo domaćinstvo – VIDEO

Čuvši za Dimitrija, krenula sam u par kilometara udaljenu Jajnu od Leskovca, spremna da se suočim sa još jednim dečakom sa neveselom životnom pričom, suočenim sa nametnutim obavezama, prerano odraslim u teškim prilikama.

Moja, napamet postavljena teorija, pala je u vodu čim sam kročila u dvorište porodice Stanković. U rasadniku cveća, nagnuta nad procvalim “ženkama“, dočekuje me majka Lidija.

“Sad će Dimitrije, otišao je da kupi đubrivo“, kaže i široko se osmehuje.

Dok čekamo, priznaje da su ona i suprug sa čuđenjem gledali u šta izrasta njihov prvenac. Od malih nogu im pomaže, ali to je, kaže, u selu, normalna stvar. Međutim, odmah se videlo da on svakom poslu pristupa sa pažnjom, nikad se ne žali na umor i radoznalo “krade zanat“ od starijih.

Utom, eto i Dimitrija. Lep kao Apolon i na tu konstataciju, začas pocrveni. Počinjemo razgovor. Izvlačim mu reči kleštima i tek kada počne priču o životinjama i poljskim poslovima, opušta se.

Srednjoškolac, Poljoprivredna škola, smer- mesar. Želeo je nešto drugo i jedva čeka da završi, kako bi se posvetio onome što voli:

“Hteo sam na veterinarski smer, jer volim životinje, pa sam mislio da bi mi to znanje koristilo, ali nisam uspeo. Školujem se za mesara (smeh), i to će zatrebati. Imam još jednu godinu do kraja i jedva čekam da se završi. Želim da se posvetim poljoprivredi. Ima mnogo posla, a moji ne mogu sve sami“.

Upravo je vreme sadnje paradajza, krastavca i paprike u plastenicima, oko kojih se radi čitavo leto. U međuvremenu, Dimitrije polako ostvaruje svoj san:

“Zakupili smo više od pet hektara zemlje na izlazu iz Leskovca. Prethodnih dana smo pripremili zemlju za setvu kukuruza i ovsa. Već smo ranije posejali detelinu i sve će to biti hrana za krave muzare, koje imam nameru da kupim. Za početak 5, a deda je obećao da će mi pokloniti jednu. Imaću svoju mini farmu, a to sam oduvek želeo“.

Dok razgovaramo, oko Dimitrijevih nogu se motaju dve mačke. Uzima ih u naručje, miluje. Oduvek je, kaže, voleo životinje.

“Ima par svinja i prasadi, kozu i dva jareta, mačke, psa. O njima brine Dimitrije. Novac od prodaje prasadi i jarića, odmah ulaže u mašine. I sami se čudimo njegovoj zrelosti i ozbiljnosti. Jednog dana me je pitao može li da kupi dva reflektora, koje će prikačiti na traktor, kako bi mogao i noću da radi“, priča majka.

Njih dvoje su, uz dedu, najbolji partneri, jer je otac zaposlen u Juri, pa im se pridružuje samo kad je slobodan.

Iako vešto upravlja traktorom, Dimitrije će tek naredne godine moći da polaže za vozačku dozvolu, pa do njiva, dedu, majku ili oca prati samo kao suvozač. Njegovi vršnjaci i školski drugovi ne razumeju njegovu posvećenost:

“ Pa, ne razumeju. Ne trudim se mnogo ni da im objašnjavam. To je, za većinu, glupo. Biti seljak, po ceo dan na njivi, prljav i znojav. Meni ništa nije teško, to je, valjda, tako kad nešto voliš. Imam svoj san i hoću da ispunim sve što sam zamislio“.

Tako priča Dimitrije i crveni. Čini mu se da njegovi planovi izgledaju manje ostvarivi kad ih obelodani. Može da zamisli kako će njegov život izgledati za deset godina. Na sopstvenom imanju, sa svojom farmom, završenom porodičnom kućom, asfaltiranim dvorištem i garažom u kojoj je najmodernija poljoprivredna mehanizacija.

Obećavamo da ćemo ponovo doći naredne godine. Spremno prihvata izazov i obećava da će tada biti govorljiviji. Dimitrije Stanković, 16-togodišnji momčić sa snom zanesenjaka i snagom dovoljnom da se pomere planine.

S.Stojiljković