Saša Stojanović za „Novi magazin“: Koliko puta može da se mre?

Nedavno se pojavilo i treće izdanje romana „Var“ – knjiga je, dakle, i posle trinaest godina veoma živa; koji autori, koje knjige ovde u današnje vreme to mogu da priušte sebi, a da nije u pitanju komercijalna literatura?

Život knjige određuju čitaoci, tačnije njihova spremnost da nečijem pripovedanju poklone parče svog sve dragocenijeg vremena. Na prostituisan termin “bestseler” pisac gledam kao na prokletstvo, valjda u strahu da bi na nekoj promociji (ne)kanonskog ratnog romana morao da komentarišem i predrasude impotentne manihejštine; recimo, na pitanje iz publike, sa jedne od poljskih promocija, “kako prosečni Srbi gledaju na današnju situaciju na Kosovu” odgovaram da niti poznajem lično sve Srbe niti se osećam prosečno u bilo kom smislu. U stvari, svaki kolektivitet, uključujući i opšti ukus, zajedničko gledište, šta god, podrazumeva kompromise opasne kako po verodostojnost napisanog tako i po mentalnu higijenu. Takozvana “komercijalna literatura” podrazumeva dahtavo njuškanje sa političkom ne i korektnošću (zavisi šta je u modi te sezone), lizanje i slizavanje sa opštim mestima, turbo peting (čitaj: felatio sine qua non) sa listom trebovanja aktualne tematike i godišnjim planovima izdavača, a “Var” sigurno to nije.

Zašto je odjek knjige u inostranstvu (prevedena je na nekoliko evropskih jezika) značajniji nego ovde; o kakvoj vrsti percepcije mislite da se radi?

Verujem da su recepciji romana “Var” u inostranstvu, pored hrabrosti stranih izdavača, pomogli pre svega dobri prevodi; najpre je čudesni Jan Doležal dobio Bronzanu medalju “Jozef Jungman” za prevod godine u Češkoj (uz proglašavanje češkog “Vara” za knjigu meseca i ulaska u izbor za “Knjigu godine”), zatim je magičan prevod Anite Vuco proglašen trećom knjigom po čitanosti u Italiji (u anketi sajta patrialetteratuta), potom je sjajan poljski prevod (Agnješka Žuhovska – Arent) promovisan na desetodnevnoj turneji, od Poljskog Pen centra do Krakova. Svako od ovih “heroja prevodilaštva” uspeo je u dva krucijalna nauma: da verno prenese smisao izvornika nimalo lakog za prevođenje i da to prevedeno na originalan način prilagodi duhu jezika na koji se prevodi. Da, ne treba zaboraviti ni izdanje za BiH i Hrvatsku (“Zalihica – Sarajevo) koje je 2012. godine nagrađeno za najbolju promociju i najbolje opremljenu knjigu na Sajmu knjiga u Sarajevu.

Takođe verujem da su ovi majstori prevođenja “položili” dva suštinska ispita: kako novozavetne elemente uskladiti sa ratnom pričom i kako energiju srpske psovke – koju ja nazivam zapaljivim kondenzatom čistih emocija – transponovati u kulture nenavikle na raskošne stilske figure srpske psovkologije. Prvi izazov je rešen maestralno, o čemu svedoče i intervju koji je sa mnom vodio pulicerovac Rikardo Mikeluči za levokatolički dnevni list “Avvenire” i glas koji je Ladislav Herijan, jedan od vodećih čeških teologa, dodelio mom romanu tokom glasanja u anketi “Lidovih novina” za “knjigu godine”; oko drugog su se stvorile fine razlike koje život znače: Doležal sintagmu “ne ide i kurac u dupe i duša u raj” džentlmenski prevodi sa “neke stvari jednostavno ne idu zajedno”, Anita Vuco eruditski priziva u pomoć Bokača i “Dekameron”, na moju opasku da jedan od junaka “psuje kao dunđerin” taktična Agnješka odgovara da zidari u Poljskoj ne psuju. Ubeđen sam da u toj lepoti različitosti, uz talenat i hrabrost prevodilaca, leže razlozi uspeha stranih izdanja romana “Var”.

Zašto Vaš Matej pita „ima li smrti posle smrti“? Koliko to puta može da se mre?

Jevanđelista Matej je opsednut sumnjom, kao što Marka zaposeda strah, Luku ophrvava osećaj izopštenosti; Marija Magdalena, kao i Juda, na plećima nose teret nedokazane krivice, Jovan, čije jevanđelje jedino nije sinoptičko, simbolizuje usamljenost. Matejevom ispovešću počinje Novi zavet iako i on dobro zna da je Markovo jevanđelje hronološki starije od njegovog, da je Luka, već drugačiji samo zato što je Grk, i lekar i putopisac i beležnik vojnih fortifikacija, da je Rimsko carstvo suviše ozbiljna država da bi joj trebao Judin poljubac kako bi prepoznala nekoga ko diže najveću revoluciju u istoriji čovečanstva, da Marija Magdalena na leđima nosi krst koji je možda veći od Isusovog; govoreći o smrti svih ovih istina, prinuđen je da se zapita ima li večnog spokoja posle svih ovih umiranja.

Na jednom mestu piše „fukara je naše najveće bogatstvo“; misli se na devedesete… Budući da je knjiga objavljena 2008, je li to doba bilo pusto ostrvo epohe?

Dugujem izvinjenje fukari što sam na njena pleća natovario svu odgovornost; ne zaboravimo ološ i bagru što devedesetih godina iz albanskih kuća na Kosovu iznose baš sve i otimaju državne stanove ili biraju zavese za gostinsku sobu u Beogradu, dok ceo jug Srbije trune po kosovskim rovovima. Paradoks je da su isti probisveti i dalje na sceni i uživljeni u svoje uloge čekaju aplauze; ali je još veći apsurd da Evropa, zabavljena svojim jadom, širom otvorenih očiju žmuri na njihove sadističke orgije.

Na naslovnici je detalj triptiha „Vrt uživanja“ Hijeronimusa Boša; radi se o moralnoj poruci?

Kao i sve prethodne naslovnice, i ova je delo dizajnera Jurice Dikića; za razliku od prethodnih izdanja, ovde je očigledno prednost data religioznom aspektu romana. Boš spaja stvarno i fantastično, religiozno i mistično, a da to bude i nesvakidašnje i uverljivo; od ljubavnika u balonu preko svinje ogrnute odorom kaluđerice do nota ispisanih na zadnjici.

Ja sam fresku o ratu, kako moje pisanije opisuje Dario Grgić, slikao blurovanim potezima ne bih li nekako dočarao komitragediju Ciganke prostitutke, pseudoetičke kodove kriminalca – dobrovoljca, zamagljene a ipak oštre perceptivne svetove narkomana razerviste, eskapizam šahiste što samo na 64 polja vidi svoj prostor za beg od buđave stvarnosti, duodramu dvojice pijanaca što priželjkuju svetlo eksplozija bombi ne bi li u prinudnom mraku pronašli vadičep, ribolovca što u ratu vidi životnu priliku za celodnevni lov na durdubake i pijavice, kapetana šlosera kome je rat jedina prilika da ga neko sluša u životu…

Slažem se da slika može da vredi hiljadu reči, ali verujem da postoje i knjige koje mogu da vrede hiljade slika.

*razgovor vodio Predrag Stanković

Opširnije u štampanom izdanju Novog Magazina.

Pratite REШETKU na Facebook, Instagram, X (Twitter) i TikTok mreži. Budite uvek u toku!