Stefan Stanković iz Leskovca je sa svoje 22 godine odlučio da autostopom krene u Tursku. Putovao je 22 dana, a zatim je narednih sedam godina na sličan način ili biciklom obišao pola Evrope, planira da krene u ekspediciju na Grenland i tvrdi da je u životu apsolutno moguće sve da postiugneš ukoliko to zaista želiš.
Kako kaže, njegova pešačenja i putovanja biciklom po svetu su način života.
Nikako ne pokušavam da ubedim druge osobe da to isto rade. Svako na ovom svetu je poslat da uradi nešto sa svojim životom, a svet je dovoljno veliki za svakog da uspe u onome što želi. Naravno da bi krenuo ka tom cilju, bitno je istražiti sebe i spoznati svoj put, a tada zapravo kreće drugi deo života u kome svestno ideš ka tome da ne izgubiš, to što imaš u sebi i uživaš u avanturi pored koje ćeš znati da je svaka jebena sekunda tvog života, vredela više od svega na svetu”, počinje svoju ispovest za Rešetku ovaj mladić.
Prepešačio je i Grčku i Bugarsku, Holandiju, Španiju, Portugal… A sve je počelo kada je sa 14 godina napravio svoj prvi krug biciklom od Leskovca do Sijarinske banje. U jednom danu na dva točka je prešao neverovatnih 100 kilometara.
“Od tog trenutka sam znao da će bicikl biti jedan od načina koji će me odvesti još dalje prema slobodi. Kada je došao trenutak da se upustim u jednu svoju veliku avanturu, bio sam spreman i imao samo 22 godina, ali i nedovoljno iskustva u ovakvim stvarima. Ipak, me nije sprečilo da uopšte krenem na tako nešto. Pa sam se zakotrljao do Turske. Putovanje je takodje trajalo 22 dana -sve se nešto svodilo na tu brojku – a prešao sam tada nekih 4.000 kilometara. Glavni cilj je bilo mesto Pamukale, blizu grada Denizli. Tamo sam se uputio jer sam negde na internetu video sliku o nekim prirodnim bazenima sa izvorom tople vode i belim stenama, što me je oduševilo i odlučio sam da to želim videti, naravno na svoj način, bajsom do cilja! Prošao sam preko Bugarske, od Sofije pa sve do primorja, a onda ušao u Tursku, pa malo do Istanbula, zatim sam dobio još veću želju, pa sam za dva dana spičio do glavnog odredišta. Bio je to neverovatan trenutak!”, priseća se Stefan.
Od primorskog mesta Kušadasi uhvatio je brod do ostrva Samos, da bi tu, posle dva dana, brodom ponovo otplovio do Atine, kako bi nastavio dalje.
“Kako god, prošao sam Grčku, taj neki primorski deo sa ponekim planinama okolo, a zatim ušao u Albaniju. Na granici, čovek koji je radio bio je u čudu: bajs, srpski pasoš i ja – iz prve me je brzo pustio, zatim kada sam krenuo, pozvao me da se vratim, ponovo mi je tražio pasoš, proveravao je nešto i ubrzo nakon toga opet vratio nakon i poželeo ugodan boravak u Albaniji”, priča Stefan.
Kroz Kosovo nije imao nikakvih problema, kampovao je u Prištini, a nakon sledećeg dana je već bio kući.
To je bilo njegovo prvo “putešestvije”. Nakon toga je obišao Holandiju, autostopom se stpustio do Španije, zatim do Potrugala, a ostao je fasciniran Kadizom, spanskim gradićem koji izlazi na more, sa prelepom dugom plažom. Kaže, tamo bi mogao da ostane da živi… Jednog dana, kada bude odlučio da se skrasi.
Pitamo ga odakle mu novca za ovakva putovanja, a on najpre odgovara smehom.
“Dobro pitanje, ali sa kampovanjem i auto stopom i bajsom potrebno je samo za hranu. Što je čak manje novca nego i kad si kući, jer imaš troškove oko stana struje i te neke stvari. Obilno kampujem, ali uspevam i dobiti neki put smeštaj po crkvama, kod slučajnih prolaznika i nekih ranijih poznanstva sa putovanja”, objašnjava.
Trenutno je u rodnom Leskovcu, u koji svaraća samo da obiđe svoje.
“Volim ja Srbiju. Zemlja kao zemlja je lepa, nema more, ali ima lepih gradova i sela, planina, jezera, samo se malo radi na tome da bude još lepša i zabavnija za život ljudima koji su odlučili da ovde provedu ceo svoj život. Možda kod nas nema dovoljno društvenog života, ali iskreno verujem da smo jedna od najslobodnijih zemlja koju sam do sad posetio”, tvrdi iz svog iskustva.
Za Stefana bi se reklo da je jedan od srećnijih ljudi, ako samo iznesemo podatak da čak 50 posto mladih ljudi u Srbiji nema pasoš, da 70 posto nije izašlo iz zemlje, 40 posto nikad nije videlo more.
“Naslućujem da je tako. A opet kažem, to je zbog manjka hrabrosti, jer mlade ovde ne uče o pravim stvarima u načinu života, kako spoznati sebe i biti srećan i slobodan, a ne rob! Apsolutno je moguće sve ukoliko to želiš, to ću tvrditi oduvek i zauvek! Naravno da bih preporučio svakome u životu barem jednu takvu avanturu na najslobodniji mogući način, jer će tako spoznati sebe i shvatiti da sve što su do tada znali apsolutno nema nikakve veze sa životom koji su živeli do tada, a onda je vrlo verovatno moguće da će napraviti neke izmene kod sebe što će ih dovesti do pravih stvari u životu”, zaključuje.
I kada završi sa Grenlandom neće se skrasiti. Ima još ambiciozniji cilj, a to je da biciklom putuje preko Argentine do Meksika – put dug 40.000 kilometara.
