Da je ministar Boris Bratina turneju sastanaka sa lokalnim novinarima organizovao ciljano, ali ne iz stvarne potrebe da se upozna sa problemima sa kojima žive male provincijske redakcije, govori i to da on nije rezultirao nijednim zaključkom, nikakvom odlukom, niti jasnim stavom o potezima koje treba preduzeti da bi se nešto promenilo
Za opis današnjeg viđenja sa resornim ministrom, lako bi se moga iskorititi ona narodna o psu i karavanima, jer poseta i jeste protekla u atmosferi laveža, koji nikoga nije, a verovatno i neće dodirnuti.
U zemlji, u kojoj se sloboda javnog govora, od strane relevantnih organizacija, ocenjuje sve ozbiljnijim padom na demokratskoj lestvici, ministar je došao da sasluša, ali ne i da čuje novinare.
Umesto toga, ne videći od drveta šumu, a obzirom na to da je profesor književnosti, ministar Bratina je, govorio o nepravilnoj upotrebi pomoćne zamenice „biti“ i lošem akcentovanju, što je sasvim u redu, ali ne dok se sa različitih televizija u etar prosipaju laži, uvrede, neznanje, nevaspitanje i ulični izrazi. Na istim tim televizijama on je redovan gost i nema zamerku niti na izražavanje, niti na sadržaj.
Nije prestao da govori o televizijama, zanemarujući potpuno činjenicu da se preko portala, a to potvrđuju i brojna istraživanja, informiše najveći broj građana. Niti je ijednog trenutka potvrdio da Komisije, pri oceni projekata, svesno, a zarad ustupaka „svojima“, svesno zaobilaze jedan od dva najvažnija kriterijuma: Uticaj koji, preko određenog projekta, medij ostvaruje.
Kako da verujemo da će se išta promeniti, kada ministar, šta god da ga pitate odgovara kako on „nema uticaj na odluke konkursnih komisija“ i da je „medija mnogo, a para malo -jedva tričavih 3-4 miliona evra“?
Nije nas razumeo. I ne treba da se meša. Mi i ne želimo da se meša. Upravo suprotno. U tome je suština. Neka svoj uticaj na Komisiju ostavi po strani, pod uslovom da je komisija objektivna, stručna i autoritativna. A nije.
Kako da verujemo da će se nešto promeniti kada ministar medije deli na „naše“ (one koji podržavaju vlast) ili ih je bar tako opisao i one koji nisu njihovi?
Kako da verujemo kada, na kraju sastanka, nije želeo, ili nije umeo da, u par rečenica, izvede zaključak o zaradama lokalnih novinara koji jedva krpe kraj s krajem, o pretnjama, slap tužbama i uvredama koje doživljavaju, o postojanju bez garancije i u skladu sa floskulom „evidentirali smo, pokušaćemo da pomognemo“, bar potvrdi kako je shvatio kakve nas sve muke muče?
Dezorijentisan u prostoru, jedino predlaže formiranje nekakve asocijacije „novinara istočne Srbije“, što bi, pitamo, donelo kakav tačno efekat?
I znate, kad kaže da voli hrabre novinare, koji umeju da postave pitanja, ja mu verujem. Sa takvima se sreće svaki dan, a mi, daleko od sjaja i sveznanja prestonice, koji ga sat i po davimo svojim problemima, treba prvo da naučimo gramatiku i akcente. Za ostalo ćemo lako.
Dok ima karavana, biće i laveža.
S. Stojiljković
