Odrasla sam pored Gradske crkve i to u vreme kada je najveći broj ljudi, što zbog uverenja, što zbog nametnutih zabrana, ovu svetinju zaobilazio u širokom luku. Tada su okupljanja za Vrbicu u porti, izgledala sasvim drugačije. Srbi su se vratili veri, neki na pravi, neki na pogrešan način.
Crkveno dvorište 70-ih godina prošlog veka. Svečarski prazno. Nema štandova, ringišpila i svih ostalih savremenih pratilaca Lazareve subote.
U porti jedva dvadesetak starijih žena sa unucima i mi, deca iz okolnih zgrada, koja ništa ne znaju o veri, običajima, zabranama i komunizmu. Za nas, crkveno dvorište je ograđeno igralište i okupljalište. Tu smo, kao kod kuće. Prota Gute Đorđević iz mantije vadi šaku bombona i deli nam. Mi smo jedini koji su tamo svakodnevno, makar i ne razumeli.
Kreće litija oko crkve. Napred sveštenici i đaci sa zastavama i ripidama. Iza njih par desetina vernika, a na samom kraju kolone mi. Kolona je kratka i lagano tri puta obilazi oko crkve. Samo oko vratova dece koja su došla sa svojim babama, vise trake sa zvončićima. Ona svečano obučena, mi – kako se ko zatekao. Čuju se zvona.
Dvadesetak godina kasnije, u porti su naša deca. I mnoga druga, i mnogo ljudi. Srbi su se veri vraćali postepeno, ali je poslednjih godina broj vernika naglo porastao. U trendu je.
Izmišljeni običaji, sveznanje o tome šta je ispravno, a šta ne, mnogo toga pomereno iz vertikale standarda pravoslavlja. Vernici smo zato što se krstimo i slavimo slavu. E, nismo.
Vernici smo kad crkvu doživljavamo kao svoju kuću. Kad tamo ulazimo i kad nam je dobro i kad nam je teško. Da sa Bogom podelimo i radost i tugu.
Neki su se veri vratili suštinski, drugi zbog pomodarstva.
I nije kriv samo narod.
Nedostaju ljudi kao pop Gute. Da nas gleda kao unuke, da ponudi šaku bombona iz džepa mantije, da nas prigrli kao svoje i pita kako smo, iskreno i od srca.
Kad se crkva bude vratila narodu, tada će i on njoj, suštinski.
Ako stepropustili...
