Bolnička nosila svakako moraju postojati u svakoj fabrici gde postoji veći broj radnika zbog mogućih povreda ili iznenadnih zdravstvenih problema zaposlenih koji su realno uvek mogući,ali 50 nosila odjednom doneti u fabriku predstavlja očitu sigurnost poslodavca da će se takve stvari dešavati, i to je problem, i to ozbiljan, kaže u intervjuu za Rešetku Željko Veselinović, predsednik Udruženih sindikata Srbije „Sloga“.
On se na početku razgovora sa našim novinarom osvrnuo na trenutna dešavanja u fabrici “Aptiv” u kojoj se radnicima “potura” da potpišu dobrovoljnu izjavu za prekovremeni rad i u kojoj su, po njihovim rečima, prethodnih dana dopremljena 50 bolničkih nosila.
“Umesto da predupredi takve slučajeve,poslodavac se priprema za njih, što je po meni neshvatljivo i zaslužuje svaku osudu”, kaže Veselinović.
Rešetka: “Dobrovoljna” izjava koju su potpisivali radnici “Aptiva” u Leskovcu je po zakonu ili ne?
Dobrovoljna izjava koju radnici potpisuju nikako ne može biti u skladu sa zakonom, jer ako je nešto u skladu sa zakonom, onda zaposleni nije obavezan da je potpisuje, a ako nije, onda ni potpis radnika ne znači nista, jer ničiji potpis nije jači od zakona. To pokazuje potpuno neznanje pravnika iz Aptiva, ali je isto tako i pritisak na radnike da zbog neinformisanosti potpisuju nešto nezakonito i tako prihvate da rade po 12 sati svakoga dana više od mesec dana. Što ne samo da je nezakonito,već je i nehumano u uslovima tropskih vrućina. Inspekcija rada ovde mora da reaguje i kazni poslodavca zbog očitog izvrdavanja zakona i pokušaja manipulacije.
POVEZANO:
Kako smo došli do toga da su bolnička nosila postala normalan rekvizit u leskovačkim fabrikama
Vučić upozorava: Ako ne rađamo više dece, neće imati ko da nam radi u fabrikama
Sindikalista iz “Aptiva”: Uprava ne radi ništa protivzakonito, biće naporno
Rešetka: Da li ovakve probleme jedino može da reši jedino novi Zakon o radu?
Svakako se mora doneti novi Zakon o radu jer je ovaj potpuno naklonjen poslodavcu i državi, a radnici su žrtve. Takođe, trenutno važeći zakon ima toliko rupa i prostora za različita tumačenja da svako ko hoće da ga izvrda može to uraditi jednostavno, a sve se to, opet, lomi preko leđa radnika koji uvek nastradaju. To je bila i očigledna namera zakonodavca da nađe još jedan model kojim će radnike stavljati u nepovoljan položaj. Pored Zakona o radu moraju se menjati ili doneti novi zakoni o Socijalno ekonomskom savetu, Zakon o sindikatima, Zakon o Inspekcijskom nadzoru i mnogi drugi jer samo jedan ceo paket zakona može urediti tu oblast radnih odnosa.
Rešetka: Sve češće se suočavamo u većim radnim organizacijama, pre svega u privatnom sektoru, sa otežanim funkcionisanjem ili potpunom zabranom sindikalnog organiozovanja. Vi ste razgovarali sa ministarkom za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Srbije Darijom Kisić Tepavčević o proceduri registracije sindikata i potrebi donošenja zakona o sindikatima. Ima li izgleda da do toga dođe u skorijoj budućnosti?
Moram da naglasim da sindikalno organizovanje sve više procentualno pada svake godine. Danas je stopa sindikalne organizovanosti negde oko 25% članova sindikata u odnosu na ukupan broj zaposlenih, dok je pre samo dvadesetak godina taj procenat bio oko 90%. Glavni razlog za tako drastičan pad je gašenje velikih državnih sistema u kojima su gotovo svi zaposleni bili članovi sindikata, a dolazak nažalost sve većeg broja sumnjivih stranih kompanija koje zabranjuju sindikalno organizovanje, gde svako ko se odluči da osnuje sindikat ili postane član jednostavno dobije otkaz ili bude izložen konstantnom mobingu sve dok ne odustane od svoje namere. Nažalost, kada neko dobije otkaz zbog sindikalnog aktivizma umesto da bude vraćen na posao u roku od 6 meseci, on može voditi taj spor i čitavih 5, pa i više godina, te zato mnogi ljudi od toga odustanu jer treba živeti svih tih godina. To je verujem namerno urađeno, a rodonačelnik tog robovskog odnosa prema radnicima je čuveni Mlađan Dinkić koji je prvi omogućio stranim poslodacima da guše sindikalni aktivizam. Svi nakon njega su te modele samo usavršavali. Ne želim da aboliram ovim ni sindikate koji su generalno loše radili posao svih ovih godina. Najveća odgovornost leži na takozvanim reprezentativnim sindikatima koji su svih ovih godina bespogovorno izvršavali svaku naredbu bilo koje vlasti, ali su za to bivali debelo nagrađivani. Darija Kisić Tepavčević je za mene licno prijatno iznenađenje i moram da pohvalim njen entuzijazam i spremnost na saradnju i rešavanje problema. Na mene je ostavila najpovoljniji utisak od svih ministara za rad u proteklih 15 godina. Tako barem deluje na prvu. Nažalost, ona u svom resoru ništa ključno ne može da radi jer celu ovu vladu i državu vodi samo jedan čovek, a to je predsednik držve Aleksandar Vučić, tako da su svi ministri samo puki izvršioci njegove volje, što je ozbiljan problem i praksa koju ćemo, nadam se, u skoroj buducnost promeniti.
Rešetka: Zašto radnici, koji su suočeni sa ovakvim uslovima rada ćute?
Ja sam veoma često govorio javno da su srpski radnici velike kukavice i dosta puta zbog toga bio kritikovan od raznih političara, ali ja stojim iza svoje tvrdjne. Radnici Srbije su većinom velike kukavice koje nemaju nikakave hrabrosti da stanu i preuzmu odgovornost u borbi za svoje bolje sutra. Postoji ono staro pravilo koje ja volim da koristim ,a to je “Ja mogu da se borim sa tobom, ali ne mogu da se borim za tebe”. Niko ne može da se bori umesto nekoga. Mogu ja da govorim o problemima u svakoj firmi pojedinačno, ali ako se ljudi u toj firmi ne pobune, sve ostane na pisanju po društvenim mrežama i po nekom saopštenju za javnost, ali se suštinski ništa ne menja.Učestvovao sam u mnogim protestima i štrajkovima širom Evrope i prosto me bude sramota toga koliko su izvan Srbije ljudi svesni i spremni da se bore za svoja prava.
Rešetka: Da li bi to znači da bi štrajk bio rešenje?
Štrajk je uvek poslednja opcija u rešavanju bilo kog problema jer je u štrajk lako ući, ali veoma teško izaći. Ali je štrajk isto tako nažalost jedini način za rešavanje problema kada dijaloga nema. Problem je kod nas ujedno i taj što se štrajkovi organizuju parcijalno, bez solidarnosti, gde svako smatra da je njegov problem najveći i ne želi da slavu i eventualni uspeh štrajka deli sa drugima, što je pogrešno. Samo koordinisani štrajkovi više delatnosti ili eventualni generalni štrajk mogu imati uspeh, ali sam mišljenja da je tako nešto kod nas nemoguće organizovati, najvećim delom zbog straha ljudi od gubitka posla, ali i zbog slabosti sindikata i veoma loših međusobnih odnosa među sindikatima.
Rešetka: Da li iz svega predočenog možemo da zaključimo da ponovo živimo u feudalnom društvu, a da je srpski radnik pretvoren u modernog roba?
Naravno da smo danas u poziciji modernih robova koji su u dužničkom robstvu prema bankama, gde svaki gubitak posla znači i bukvalno gladovanje porodice. Ali, nažalost, neoliberalni divljački kapitalizam upravo to i hoće. Uplašenog i dužnog radnika koji ćuti, trpi i bezpogovorno izvršava sve zadatke. To se dešava svuda u svetu, ali u zemljama trećeg sveta među kojima se nalazi i Srbija, to je najočiglednije. Samo promena vlasti i dolazak na vlast socijalno odgovornih i stručnih ljudi može donekle promeniti taj odnos. U suprotnom, ostaćemo zemlja jeftine radne snage, prljave tehnologije i šrafciger industrije.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i Twitter nalogu.
