Njeno Veličanstvo – Žena

Krenula je sa kolevkom u ruci, u kojoj je bila njena tek rođena kćer Tašana, dok su joj se ostala deca, jedna drugom do uveta, držala za skute, iz plodne vranjske kotline, u zbeg sa ostalim ženama, dok su muškarci prikupljali stoku i po nešto od skromnog pokućstva, bežeći od Turaka na sever u potrazi za novim ognjištem.

Moja čukunbaba Guga, pored moje prababe Tašane, rodila je još osmoro dece, što kćeri, što sinova, naselivši se sa svojom velikom porodicom ispod planine Radan, u selu Turjanu. I dok je Tašana rasla vitlajući po turjanskim livadama i stasavajući u otresitu devojku, u isto vreme, nošena krilima ljubavi, druga prababa – Milunija, rođena u selu Brod, na obroncima Čemernika, svetle puti, plavo zelenih očiju, što je bilo nesvakidašnje za žene ovog podneblja, u vreme kada su brakovi bili ugovarani, zasnovala je svoju porodicu u kojoj je rođeno petoro dece, u selu Kamenica, udavši se za pradedu Ranđela…

Ranđelu se obećala druga devojka, kojoj je, dok su na saboru igrali u kolu, držeći se za tkanice, neprimetno spustio svilenu bombonu a ona mu za uzvrat dala vezene čarape, čime je stvar bila rešena! Međutim, sudbina se poigrala i promešala karte, pa je devojka po volji njenog oca, silom udata za bogatijeg mladića, kako je bio običaj druge polovine devetnaestog veka. Razočaran i skrhan tugom, moj pradeda Ranđel uputio se vozom put Predejana na seosku slavu svog prijatelja. Od Predejana do sela Brod putovao je peške, ne sluteći da će tamo sresti Miluniju, pravu ljubav svog života…

Jedna od njihovih kćeri bila je i moja baka Mirosava, snažna žena, zdravorazumska, mentalno jaka, koja je izrodila petoro dece od kojih je dva novorodjenčeta izgubila pre njihove prve godine života, a moju majku Srebrenu, koju je zvala Srebren, poistovećujući je sa sinom, nenadano rodila u 37-oj godini života, kao svoje peto dete. Prisećala se da je bilo izuzetno hladno februarsko jutro, a nanosi snega dostizali su i po nekoliko metara, pa je tek rođena devojčica, moja majka, upisana u knjige mesne kacelarije tek par meseci kasnije, u rano proleće… Naučila je da hrani živinu već sa četiri godine, hleb je mesila sa šest godina (sramno priznajem da mi mešenje nije nikada išlo od ruke ), jer su roditelji radili na njivi po ceo dan. Bile su to gladne posleratne godine gde su svi odrasli meštani sa sela bili udruženi u seoske zadruge i obrađivali celokupnu zemlju seoskog atara.

Prvog školskog dana, daleke 1953. godine, moja majka je kategorički odbila da krene u školu bez knjiga (jer se u školi nose knjige!), ali je propast spasila knjiga njenog dvanaest godina starijeg brata, politička ekonomija, koju je ponosno uglavila pod mišicu, uputivši se presrećna u školu! I to je moj ženski rodoslov… jedan malecni deo…

Čukunbaba Guga je bila prva žena u srezu koja je, u nedostatku muškaraca koji su bili u večitim zbegovima, ratovima, pečalbama, nosila kuburu i vešto je koristila, jer su i u to vreme postojali lopovi, zelenaši i nasilnici, na čijoj su meti bile velike porodice sa ženama i starcima… Prababa Tašana, koja je živela preko 100 godina i bila majka jedanaestoro dece, nikada se nije odrekla svoje vranjanske odore, a u njenoj tkanici je uvek bio sakriven nož ali i po neko parče suvog mesa, da ima nešto od hrane za decu i sebe kada se krene u zbeg ka Radanu. Prababa Milunija, čuvena po svojoj lepoti, i pored srećnog braka i petoro dece, često je viđana u rana prolećna jutra na najvišem brdu iznad Kamenice, kako ,,osluškuje petlove što poju sa vrhova Čemernika,, čežnjivo zagledana u daljinu, gde su joj ostali roditelji i braća sa kojima se gotovo više nije ni videla… Izrodila je prelepe kćeri i sinove koji su bili prepoznatljivi po vitkom stasu, beloj puti, svetloj kosi i plavo zelenim očima… A kada su joj Bugari pretukli mlađeg sina, odrala je ovna i umotala izubijano gotovo beživotno telo svog sina zacelivši mu rane. Nažalost, strah od gubitka deteta bio je isuvise potresan. Legla je u postelju i otputovala put voljenog Čemernika sa samo pedesetak godina. I tako su naše čukunbabe, prababe i babe živele uglavnom same, sa decom i starcima, jer su njihovi muževi bežali od Turaka, Bugara, Nemaca, ratovali, išli u pečalbu, a one hrabre i neustrašive, upućene na sebe , rađale decu, obrađivale zemlju, brinule o starima i bolesnima… Muka je bila umesiti hleb za sva ta gladna usta, istkati odeću za svu dečicu, sklepati nameštaj, praviti kuće od tugle… Ali se živelo! U porodicama sa puno dečije graje, smeha, pod čvrstom rukom matrijarhata i nepisanom borbom za uspostavljanje hijerarhije, gde su najsposobnije žene rukovodile mnogoljudnim porodicama.

Gugine hajdučije, Tašanina posvećenost deci, Milunijina čežnja za roditeljima i braćom, Mirosavina upornost, dalekovidost i mudrost da svoju kćer sa petnaest godina pošalje u grad na školovanje, tinjaju u nama, njihovim potomcima. Životna filozofija moje majke – fizičara, da ništa nije nemoguće i da se energija koju poseduje čovekovo telo ne može uništiti ni nakon njegove biološke smrti, spremajući nas suptilno i diplomatski za dan kada će po prirodi stvari i ona jednog dana otići fizički, inspirišu me stalno i iznova…

I tako, u kontinuumu vremena, kroz generacije žena naših rodoslova, prepliću se geni sa ekspresijom raznih osobina, ponašajnih modela, slabosti i vrlina, živeći i u našim životima, kroz naša dela, postupke i odluke…

Kada bi čukunbaba Guga svratila u budućnost bila bi sasvim sigurno ponosna na čukununuku Draganu, inspektorku u državnoj bezbednosti, Tašana svojom praunukom Svetlanom, lekarkom koja je uz to izrodila tri prelepe kćeri, Milunija svojim praunukama koje žive na dalekom Novom Zelandu i u Danskoj, a Mirosava i moja mama svojim unucima i praunucima, a možda i sa mnom… ko bi to znao… sa Teom lekarkom, Mašom koja je uvek svoja i posebna, Ivom koja govori engleski jezik bolje i od samih Engleza… Sasvim je sigurno da bi bile oduševljene i Vukom, budućim hirurgom, jer mit muškog potomka i dalje suvereno vlada u svesti mnogih žena…

I sigurna sam, sa godinama i životnim iskustvom koje imam, da su nas upravo one naučile da se hvatamo u koštac sa izazovima, problemima, nametnutim životnim okolnostima, crpeći snagu i inspiraciju iz svoje genetske zaostavštine, a da je malo koja od nas toga svesna… Većina njihovih potomkinja, koje ja poznajem, idu kroz zivot čvrsto, odlučno, bez predrasuda, oslanjajući se pre svega na sebe.

Upoznajte svoje pretke, naučićete nešto o sebi… Od zbega sa novorođenčetom u ruci do današnjih dana prošlo je bezmalo dva veka… Da li je potrebno da prođe još toliko da žena zauzme mesto koje joj s pravom pripada?

P.S. Na ovaj post inspirisala me činjenica da je Dan žena sve manje počast ženi i njenim postignućima, a sve više parada pijanstva, kiča, estradnih izmotacija i ponekog poluuvelog cvetka koji životni vek deli sa vodenim cvetom (vrsta insekta iz reda efemeroptera ) živeći samo jedan dan…

Doktorka Tatjana Jovanović je psihijatar u leskovačkoj Opštoj bolnici i nekadašnja načelnica Službe psihijatrije.